Delo

ЈУТРА II ВЕЧЕРА 399 крвљу натапају земљу и својим костурима означавају међе на њој. А ово значи, да је људима милија црна земља но њихова крвна браћа. А ово значи, да људима није мила стара пророчка реч о њиховим братству. — Ха — ха — ха! — насмеја се Теодор. То значи, другпм речима, да човек човеку ломи једно по једно ребро, и прави се да не чује крцкање костију, као што ја ломим пруће на старој котарпци, па кад се отворе једна врата на прсима, онда човек човеку наспе ватре унутра, као ја у изломљену котарицу, па кад ватра почне да стињава крв и глође срце, тад човек стојп виш човека пред стубом дима и прави се да не осећа пикакав мирис, као ја над изломљеном и запаљеном котарицом. Јесам ли те добро разумео, мајко? Ха — ха — ха! Па зар ти због тога не можеш да спаваш? — Ћути, грозно дете! Рече мајка и задрхта при том. Ћути; нисп ме разумео. То је коб, која над људским родом царује. * Време пролази. Теодор расте. Пита мали Борис, син Теодоров, своју мајку: — Какав је то урнебес око нас, мајко? Какве то људе већ неколико дана провозе поред наше куће, с белим платном око главе, око ногу, око руку, око груди? Погледај на улицу, мајко, како испод тих кола капљу црвене капи у прашину; то се крв нечија иросипа; — чија, мајко? За што је наше гробље тамо у брду већ од дужег времена тако напуњено народом, мајко, за што свештеник свако јутро тако рано тамо јури и тако позно отуда се враћа? Зар што смо ја и ти тако дуго сами код куће, мајко? За што је се вранац сам вратно кући без оца, мајко, с пуним бисагама усирене крви и очевим калнаком у тој крвн? За што су некакви непознати људи, мајко, отерали сву нашу стоку испред куће? Но пре свега реци ми, за што плачеш и дан и ноћ, мајко? — За то што је рат, сине. То људи ратују; за то. — То људи ратују, велиш, мајко? Но не шапћи, говори гласније и јасније. Шта значи то рат, мајко? — То значи да људи руше и оно што су они зидали и оно што је Бог зидао. А ово значи, да људи нљују на све оно, што су некад звали лепим и бацају се блатом на све оно, што су некад звали добрпм. А ово значи, да људи дају прилике п