Delo

408 Д Е Л 0 Учнтељу, рекоше, шта нам треба чинити иа да будемо спасени? Старац одговорп: — Ипшта не треба да чините, но треба да мислите. Отргните мнсао вашу од променљпвог н пролазног лица 6nha н и уздигннте је над бићем, ван бнћа, до небића. Нека се очи ваше не заустављају на бојама света, јер су боје обмаиљпве; иека се ушн ваше не заустављају на тоновима, јер су тоновп обманљиви. Све што је за очп и ушн у свету примамљиво, све је обманљнво, јер све је прнвидно и нролазно као сен. Отргнпте мнсао своју од ове трке сени, раскнните све везе са свнма нестварнпм визијама око себе, које вас маме у крило своје, у крило жеља н трпљења, и удубите се у себе у чисту мисао, где нема покрета, нн боја, ни тонова, ни жеља. Тад ћете бити спасени у царству онога, који је ван бића, који је без бића. Кад се нсносници удалише, један млад човек уирави на мене ннтање; — Јеси ли га ти разумела, палмо? Ја нисам. — Он жели да буде Бог, одговорих ја, и вас учи, да то будете. % Презриво ме ногледа млади човек и оде од мене. Насмејаше се лотоси око мене, чувшн мој одговор младићу, грохотом се насмејаше. — Луда палмо ти, шта говориш? Како може неко желети да буде Бог, ко је чуо, да места богова Вишну, Агни и Шива нису још упражњена? — Луди лотоси ви, одговорих ја, како мало познајете ви овога мудраца! Да је икад душа његова становала у вама, ви би га боље познавали. Да је једног минута његова душа била у вама, ви би знали, да он не признаје ни Вишну, ни Агни ни Шиву за богове. Педесет година од тада је прошло. Гнев мој према лотосима изгубио се, но успомена моја на старога мудраца није се изгубила. Једнога јутра почеше зидари да зидају онај храм, који ја мојим врхом могу видети, а чије белуцање кроз гране и ти можеш приметити, онај велики нрекрасни храм. — Коме то људи подижу нови храм? упита ме тога дана један орао. Знаш ли ти палмо? — Знам, одговорих ја Некад je у сјају и раскоши живео