Delo

0*> « ' w Д Е Л 0 хнчпнх појава. Оно је прво становиште статнчно н нде у метаморфологију; ово је друго динамично и пде у метафизиологнју, јер оба прелазе граннце емпнрнје. Осврннмо се, укратко, на метаморфологпју; онаје оличена у различним теоријама о хипотетнчним животннм јединицама које ирелазе границе ћелице, као што су илазоме од Внзнера, пангене од de Vries-a, бнобласте, грапуле, мпцеле од Негели-јн, н т. д. Нослужимо се кратким приказом п разлагањем Оскара Хертвнга о овим теорнјама.1 II ако ћелица садржава многе делиће, а иротоилазма н јездро ноказују многоструку структуру, ипак морамо рећи, да смо ми далеко од сврхе, да можемо законпту грађу жпвотппх бића тако нсто схватнтн као што то чине хемичари са својим формулама о структури хемијских тела. Кад замислимо колнко безброј комплицнраиих особина очевпх микроскопско једва вндљиво семе препесе на јаје, н ако нам се оно чипп хомогеним да готово иодједпако изгледа код свију животиња; кад даље иромислимо колнко различиих деловања у току развоја та прнвидпо хомогепа супстанца има, и колпко латентних диспозиција после буду видљиве, тада морамо доћи до закључка, да у тој хомогепој маси пма организацнја које се не могу нашим помоћпим срествима, па и најбољим микроскопима докучитп. Као што хемичар па основу атомске теорије ствара структурну хемију, тако и биолози хоће да о певндљивим, елеметарпим организацијама имају преставе и они их стварају хипотезама. Жива се бића разликују од неживих и мртвнх асимилацијом, дељењем н растењем. Већ сами делићп у ћелији показују те исте нроцесе, и они асимилују, расту и деле се. У први ред треба указатн ua једро и на став, „Omnis nucleus е nucleo". У једру постоји хроматска супстанца: за коју је тако исто доказано да од дељења до најближег дељења двоструко нарасте и тада ствара матерње хромозоме, које се цепају у двоје. Дељивост хромозома оснива се вероватно на томе, што су оне састављене из хроматинских зрнаца, која се тако исто деле, кад достигну извесну величину. Дељива су телешца у ћелпци даље и центрозоме, затим различна телешца у биљној ћелици као што су хлорефилна и скробна зрнца, хромопласта, која се сва могу назвати трофопластилин. Под трофопластом треба разумети индивидуализирање, продукте дифе1 Oskar HerUvig, Allgemeine Biologie. Jena 1906 p. 49—55.