Delo

IIOCJIE ОПРОШТАЈА 441 « « — Да, номало тужно — промрмља она, доводећп врховима прстнју у ред своју косу. — Има ли много света? — Не! Четири или нет лица, оспм мене. — Досадно ти је, дакле, тамо, Марија? — Помало; као и свуда. — Хоћеш ли остати? — Да; мислим... мислим да hy остати. — Докле? — Не знам; не знам ништа, Марко — рече она, а на лицу јој се изрази бол и горчина. — А када ћеш ... када ћеш се вратити у Рим ?... — упита је он са зебњом. — Не зеам; не знам ништа — одговори она суморно. — Али... ипак... ипак... имаш некога тамо... — Неко — рече она, нагласивши ту реч — воли што нисам тамо. — Тако? Зар баш тако? —■ узвикну Марко. — Дабогме — одговорп она, потврђујући то обема рукама. — И ти си отишла, Марија? — Отишла сам, и премда је сурово и заједљиво тумачио тај мој од тзак, тај неко пустио ме је да идем слободна, сама, не питајући ме куда путујем и када ћу се вратити... То моје бегство гаје, додуше, једило, али је биоуверен да путујем сама; једила га је, држим, мисао што ме неће више видети, што ме неће више моћи вређати, што ми неће моћи више моју прошлост у лице добацивати, али је, ипак, био задовољан што сам отишла, удаљила се, изгубила му се испред очију, ишчезла... — А ти, Марија, а ти? — Ја? — узвикну она оштро. — Ја? Вероватно нећу се враћати више; можда никада више. Зашто да се враћам? Ја тамо немам никаква посла, нисам ником од користи; тамо могу бити само од штете, себи и другима. Тако је, Марко; нећу се враћати тамо нпкада више! — Емилио ће те звати, он ће те тражити... — рече он, узнемпрен, узрујан. — Не — рече она одлучно. — Он ме је отерао. — Отерао, хМарија? — Не једном: више пута, и у тренутцима највећег узбуђења, и у тренутцима потпуне хладнокрвности Рекао ми је