Delo

94 Д Е Л О као одређена одлика варијације појединих дескриптивних елемената, или да се могу изразити елементима лако мерљивим (скалирање релативних величина елемената). Мерење може битп директно (апсолутно скалирање) или вештачко скалирање (мерење), преко извесних релација између директно могуће мерљивих елемената и тражених величина. Кад је нађен и скалиран систем дескриптивних елемената одлике се његове јављају као сукцесије промена, као функције времена. Питање решења шематисања механизама разних појава епада у домене појединих наука. Ови се проблеми састоје у прицизирању онога, што игра извесну улогу у изазивању промена, што су активни узроци (силе), отпори ннерције и секундарни узроци. Овај је посао за многе појаве свршен а за многе могућ и ако није окончан. Пример наведен: да се активни узроци јављају, нрема прнликама или као атракција, као термичка или електричка тежња, као магнетска сила, фотохемијска акциЈа светлосних зракова, осмотички нритисак у органским ћелпјама, акција бакцила при прогресивном развитку извесне болести — све показује на шта у извесним доменима ваља обратити пажњу да се нађу нужни елементп за шематисање п налажење решења питањима математичке феноменологије. У низу излагања примена општих закона и принципа генералисане механичке, наводи писац појаве, које су продукат безброј многих н неједнако трајних узрока и налази да ту треба водити рачуна, или о препондерантним узроцима, или о закону великих бројава, по коме је потирање велико антагонистичких узрока и решења су наша све лакша, што је број ситних узрока већп (Уакон Џппсов). Овде ћемо изнети у чему је интерес ове науке, по мишљењу самога писца. Безброј данашњих појава, којима се разне науке за механистичко тумачење служе, био би сведен на једну заједничку основу. Ако се неби постигло да се једна теорија општа нађе, којом би се многе данашње смениле, јер је то крајњи, асимптотски резултат наших тумачења, теорије би нове биле општије и носиле у себи могућност примењивања и на појаве, ван онога домена, чије нас је проучавање довело до нађених теорија. За ово имамо примере у принципима и законима Fourier-a, Carnot-a, Mayer-a и др. Кад се дедукцијама, на већ показани начин дође до шема, из њих би се узеле оне хипотезе за тумачење појединих особина појава, које најбоље одгова-