Delo

96 Д Е Л О функције времена, онда је трајекторија фигуративне тачке М позната. Начин кретања тачке одређује ток појаве (процеса), за што је нужно знати брзину иромене елемента u у времену t, чиме се интензитет појаве у времену t дефинише. Помоћу ових количина је одређена геометријска и кинетичка трајекторија тачке М. Трајекторија даје геометријске елементе, а конфигурација система интензитет појаве и тоталитет елемената — кинетичке елементе. Ово је последње потребно за механистичко тумачење појава. У другој глави су основи за механизме код појава. Полазни је принцип овде: да су две улоге у истој појави или у двама разннм појавама сличне, ако последице од њих имају скупове (е) заједничкпх особина. Апалогије улога повлаче егзистенцију скупова (е) и та.ј се скуп назива језгром аналогије. Према овоме, узрок једне појаве јесте стицај свега онога, што игра какву улогу у јављању скупа промена. Са узроцима су сличне и идентичне тежње, односно силе у механици. Кад активних, реактивних и насивних улога, према разним појединостима садржапим у језгру аналогије, могу се разликовати многобројне и разноврсне улоге, којих има у механизмима појава. Овде су побројане улоге: изазивача (варнице код експлозија), тренутних узрока (улога механичког удара, наглог осветљења), координантнвне улоге (улога магнетског доља при ориједтацији система магнетскнх игала), регулаторске улоге (регулатор код парних махина), улоге терена (утпцај масе при распростирању термичког или електричног стања), улога везе (везе исказане законом на пр. Мариотовим), улога препрека (веза која држи једно чврсто тело непомично према спољним узроцима, који теже да га покрену) и т. д. Аналогије међу улогама могу бити квалитативпе или квантитативне, и за иоследње је најсавршенији тип аналогија међу улогама, што се да изразитп математичким аналогијама. Све нојаве, обухваћене аналогијама последњег вида, чине један тип, једну аналошку групу, г.е су улоге везане за хомологе елементе, међу којима постоје облици поменутих квантитативних аналогија. Природа улоге п њено шематисање у вези је са језгром аналогије. Један низ од n сличних улога у n разних појава огледа се у самоме језгру аналогије, чиме се и сама прпрода појаве дефинише.