Delo

398 Д Е Л О ломљени. Ти си био наш регрут, на кога је пала коцка, и борећи се за нас, постао си богаљем. И у теби је притајен богом створени облик, али се није требао развити. Он је требао да остане увијен у густу амајлију рада и твоја душа и твоје тело нису требали да осете слободу. Па ипак ради на свом послу, ради, ради. Ти схваташ своју дужност, макар њу занемаривао ко год хоће. Ти радиш за сасвим неопходно, за насушни хлеб. XIX. Другог човека још више поштујем -- онога, који ради за неопходне душевне потребе, не за свакодневни хлеб, већ за хлеб живота. Зар се тај није сродио са својим позивом, кад жуди унутарњој хармонији и њу испољава речју и делом, свим својим спољним тежњама, узвишеним и дубоким? До највишег врхунца биће он узнесен, када његова спољна и унутарња тежња постану једно, када га можемо назвати уметником, не просто земаљским радеником, већ одушевљеним мислиоцем, који са оруђима стеченим од неба, осваја нам небо ! Када се сиромах и скромни раденик труди, да имамо хране, зар не мора племенит и одушевљени мислилац да се са своје стране постара, да тај раденик добије светлости, упута, слободе и бесмртности ? XX. Живот за човека никад није био мајска игра. У свако доба била је судбина немих милиона, рођених за суров рад, загорчана многим боловима, неправдама, тешким ударима, који су нас могли мимоићи или су били неизбежни. То уопште није била игра, већ суров рад, који је задавао ране и мускулима и срцу. XXI. Никада није био човечји живот онако сретан, како га замишљамо ; никада није ни могао то да буде. Једнако маштамо о рају, али то је сан, ташти сан. Невоље, трзавице, заблуде имају свој трајан, чак неопходно потребан боравак на овој земљи. Зар није рад удес човеков ? А који је рад у данашњем времену пријатан и не мучан ? Рад и напор је прекид оног мира и угодности, које човек у својој глупости сматра као своју срећу, па ипак се без рада не би ни замислити могла угодност, нити одмор. На овај начин мора зло, оно што ми називамо злом, увек да постоји, докле год човек постоји. Зло у најширем смислу, који му можемо дати, управо је мрачан, неизрађен материјал, којим слободна воља човечија треба да подигне зграду реда и доброте. Увек мора бол да нас подстиче на рад и само у сло'бодној тежњи за вишим може се за нас замислити блаженство. XXII. У сваком случају, ко поштено хоће да ради, мора