Delo

406 Д Е Л О књижевни језик у школи и у црквеној употреби,. при чем производи за последња два века пре Хр. показују унеколико знатнетрагове утицаја живога говорног језика, а то је, као што смо. видели, био арамејски језик. Други представник ханаанске гране јесте феничански језик, који нам је познат из натписа (најстарији из X—IX в. пре Хр.). и из бележења личних имена и појединих речи у грчким изворима. Ово последње има особиту важност, јер феничански натписи по старосемитском начину не означавају самогласнике. Феничански језик раширио ge по обалама Средоземнога Мора, где је живео у феничанским колонијама, али је само у Картагини ухватио чвршћега корена. Сачувани натписи из старе Картагине незначајни су по обиму и веома мало задовољавају у ортографском погледу. Више вредности имали би за нас оно неколико. стихова на „пунском“ језику, који су сач.увани у једној комедији Плаутовој, да их нису осакатили преписачи, који нису разумели њихов смисао. Па ипак има трагова,. који указују неке дијалектске особине у картагенском језику према правом феничанском језику, који је око I века пр. Хр. већ био мртав, док се „пунски“ језик у Африци одржао још и после Христа. Трећи талас семитскога покрета били су Арамејци, чија је источна грана доцније, после примања хришћанства, назвала себе Сирјанима1, да би се разликовала од нехришћанскога дела. Почевши од XIV века пре Хр. натписи из Вавилона и Асирије помињу Арамејце, који су западно од Месопотамије живели као номади и на њих овда онда нападали. У току времена они су се кренули на северозапад и у Месопотамију, истисли месне језике, док напослетку од прилике на три века пре Хр. њихов језик не постаде језиком целе културне предње Азије. Арамејски језик продро је чак и у област арабљанскога језика у књижевној употреби, али се овде није одржао. Најстарији књижевни споменици (после натписа) овога језика јесу неколики делови Старога Завета (на западноарамејском језику). Арамејски језик разделио се на две главне групе говора: западну и источну. Неки (N61deke и др.) узимају три групе: западну (палестинску), средњу 1 Сирија, Сирјани називали су Грци Асирију и Асирце, разумејући под тим сву шарену етнографску мешавину асирске државе. Доцније грчко-римски свет примењивао је ове називе само на Сирију у ужем смислу и на Арамејце. Место назива „сириски“ језик употребљавао се и назив „спрохалдејски", који је због тога неподесан, што упућује само на Вавилон као на место живљења овога језика..