Delo

ГЕНЕАЛОШКА И МОРФОЛОШКА КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА 407 (едеску) и источну (вавилонску). Западни дијалекти истиснути су арабљанским језиком, и сада је један од њих сачуван само у три села око Дамаска. У источном делу своје територије арамејски језик простирао се од јерменских гора до ушћа Тигра и Еуфрата. Овде је најважнија тачка био град Едеса. Хришћански Сирјани, који су се служили источносириским језиком (Несторијанци), одвојили су се због догматских наслагања од својих западних једновераца у Палестини, због чега су ови у својим књигама почели употребљавати месно западноарамејско наречје. Арабљанска завојевања у VII веку по Хр. учинила су крај значају и даљем ширењу арамејскога језика, али као црквени језик он се и даље одржао још око шест векова. На истоку је културни значај арамејскога језика био већи него на западу; у време владавине Сасанида у Персији његов утицај био је толико велики, да је читав низ позајмица из њега ушао у средњоперсиски језик. Даље, Несторијанци су са својом проповеди дошли до китајскик крајева и предали су своју азбуку Монголима. До данашњега времена сачувани су остаци источноарамејскога језика у нешто мало тачака: у Месопотамији, око Мосула, у курдским горама и на западној обали језера Урмије; малобројни представници, тако звани Ајсори, живе и у Русији, у Закавкаској. У XVII веку несторијански проповедници покушали су повратити књижевни значај мосулскоме дијалекту; успешнији је био рад америчких мисионара у XIX веку а затим и римске колегије de propaganda fide у погледу на урмиски дијалекат, који су они употребљавали не само за проповедање хришћанства већ и за ширење основа образованости. (Свршиће се) Милив. Ј. Поповић.