Delo

Л А Ж И 409 ттред створио једно мишљење тако уображено и тако савршено нетачно, да је био у исти ма.х очаран и збуњен овим остварењем једног од својих најстариЈих снова. Ту је био достигао крајноа у бљеску, који ra је очаравао, у исто време кад је његов успех опијао његову списатељску сујету. Сусретао је осмехе на устима тако прпмамљивим, ласкаве погледе у очима тако леним! И то му је миловало душу, застиђавало га је стално, док га је вртлог од лица заблењавао, а баналност похвала изазивала му нехотично разочарање. Оно што чини високе кругове, па ма какви били ти кругови, несносним до одвратности многим уметницима, јесте што те уметнике други доводе ту, и што ту очекују нешто изванредно, док лица која припадају заиста високим круговима крећу се у салонској атмосфери природно и просто као свакидашњи посетилац. Ово неодређено разочарање, овај умор многобројних упознавања, ова опијеност од поноса и сграх да не испадне неспретан, гонили су Ренеа да потражи свога пријатеља Клода, али га он не нађе никако. Његове очи сретоше само Колету, која, сишавши са позорнице у свом оделу живих прелива, са старинским облицима, и косама сасвим напудрованим, чинила је оштру противност, у боји, црним капутима који су је опкољавали. Она је такође осећала видљиву незгоду, — која се показивала у нешто нервозном осмеху, у нешто неповерљивости у дну погледа, и у брзом и непрестаном отварању и затварању •своје лепезе, — ону незгоду глумице кад се изненадно пренесе из своје средине, глумице која је у исто доба горда и узбуђена с пажње коју улива, арогантна и уплашена. Она се осмехну на Ренеа осмехом који је издавао право задовољство што налази некога од свог рода. Она је баш тог тренутка говорила с оним човеком, црвеним као цигла, за кога је Рене знао од кнегиње да је Салванеј, супарник Клодов. „Ах, ево мог писца“, рече она пружајући руку песнику. „Е да ! ви сте ваљада задовољни, вечерас... како је све ишло!... Хајдете, Салванеј, честитајте г. Венсиу, и ако ништа нисте чули... А ваш пријатељ Ларшер“, додаде она, „нестало га ?... Казаћете му од моје стране да ме је на бини толико насмејавао да сам хтела пући. Имао је ту, преко чела онај његов прамен косе и изглед на жалосну врбу. За кога је он играо свога Антонија?" У овом тренутку било је свирепости у зеленим замућеним очима младе жене, у њеним напућеним уснама, и неке мржње што је несрећни Клод отишао не поздравивши је. Она га је во-