Delo

410 Д Е Л 0 лела, на свој начин, варајући га и мучећи, али нарочито подјармљујући га. Она је осећала задовољство освете тако ругајући му се и верујући да ће безазлени Рене поновити ове речи своме пријатељу. „Зашто тако говорите?" одговори младић тихо, користећи се тренутком кад је пратилац глумичин измењивао поздрав с једним својим другом, „ви знате добро да вас он воли... „То је истина“, рече Колета смејући се врло гласно својим злим смехом. „Ви му верујете све што каже... Ја већ знам ту причу... Ја сам тај његов зао дух, његова кобна жена, његова Далила... Имам читав свежањ писама где ми он прича те приче... То му н^ смета да се опија као Рус, под'изговором да бежи од мене... Ја сам га, ваљада, натерала да се карта, и да пије, и да се шприца морфином? Баталте!...“ И она подиже своја лепа рамена ; затим весело настави : „Кнегиња нам даје знак, остају само присни пријатељи и ми... Салванеј, вашу руку, па хајд’мо на вечеру“. Време је заиста било прошло у том наизменичном представљању, и Рене, кога ова реченица Колетина пробуди изненада из његове заљубљености, виде да се број лица која су остала по салонима јако смањио. Кнегиња је била позвала једва тридесетину од својих гостију на вечеру која је требала да заврши забаву. Она даде сама знак да се пење на горњи спрат, где је та вечера била спремљена, узимајући руку најглавније званице, једног амбасадора који је био тада врло у моди у овом елегантном Паризу који воли забаве. Парови се образоваше и пођоше за њом уз једне, доста уске степенице, које су украшавали бронзе и дивни дрворези, донесени из Италије. Са степеница се стиже у једну галерију. Она је личила на будоар, по ситној бризи која је ишла до фантастичности у њеном меблирању, и у исти мах личила на салон по својој обилности. У средини бејаше постављен дуг сто украшен цвећем, пун воћа. Он је бљештао од кристалног и сребрног посуђа. Поред сваког тањира, светли се једна ружичаста лопта, уоквирена кадифом, у којој је горела њена невидљива свећа, — енглеска новост коју гости поздравише лаким и веселим усклицима, иа се после сместише како је где ко хтео. Рене, који се у својој стидљивости попео сам и међу последњим, седе на празну столицу између виконта де Брев и младе плаве жене у црвеној хаљини, коју је срео у предсобљу и за коју му је Клод Ларшер рекао да се зове Г-ђа Морен, ћерка чувеног Боа-