Delo

412 Д Е Л 0 и начин којим је она указивала част вечери сведочио је да је њен стомак лако давао отпора безбројним мукама од којих пате жене из високих кругова, почев од стезања мидера до вечерњих •седељки, које их изнуравају, не говорећи о свакодневним ручковима ван куће. Очи Г-ђе Морен, бледоплаве и благе, могле су изазвати каквом сањалици спомен на Офелију и Дездемону; али су те очи пловиле у оној врсти „уображене течности“, где •су стари кабалисти видели знак дугог живота, а свежина трепавица говорила је о добром сну где се дух обиавља цео целцат, као што је одсев боје на њеном лицу показивао богату крв која се не да савладати анемијом. Противност између готово идеалног чара ове физиономије и видљивог материјализма ове физи•ономије дала би лекару философу разлога за сумњичарска размишљања. Али млади човек који је посматрао младу жену кришом, сецкајући врхом виљушке један комад шофроа пред собом, беше песник, то јест противност лекару и философу. Место да анализује, он се предаде са слашћу уживању у овом суседству. Без његова знања, њега је ове вечери замађијала сензуалност, што се сводило, тако рећи, на ову жену, згодну са сваке стране, стране, око које је лебдео танак и снажан мирис. Као веран ученик парнасоваца1, имао је у једно доба своје младости, детињску манију за мирисима, и удисао је дуго овај фини, овај млаки дах. Он позна белу хелиотропу и сети се да је једног дана, под навалом бола од утанчане нежности, написао у стиху једну фантазију, где су била ова два стиха: У благоме хладу запева тада хелиотропа Причу о пољунцима које нисмо имали . . Непобитно, наивна жеља, коју је био изразио Клоду Ларшеру, још у колима, жеља да га воли нека таква жена чији је леп смех сад слушао, уједе га поново за срце. Ах! Дивота ! Дивота! Овај час ће проћи, а он неће рећи речи овој жени из снова, удаљенијој од њега као да је између ње и њега било на хиваде миља. Да ли је она знала само да он и постоји? И у истом тренутку кад му се стварала ова жалосна извесност, он осети своје срце како му удари живље. Г-ђа Комов, која је дошла к 1 Школа француских песника који су објавили збирку стихова Саврсмени Парнас (1865—1866). Долазе после романгичара. Њихов представннк је Сили Придом са својом поезијом мање личном, а внше философском и научном. Пр.