Delo

-'414 Д Е Л 0 тласним. Фамилијарни дозиви измењивали су се између званица; .и, \ овом шуму, он чу глас младе жене како му говори: „Како је то пријатно срести песника који oceha у ствари као песник!... Ја сам мислила да је та фела пропала... Хоћете ти ми веровати?" додаде она с осмехом који, преокрећући улоге, преображаваше је, њу саму, велику елегантну даму, у лице преплашено пред једном непобитном величином; „мало час, у са.лону, хтела сам тражити да се с вама упознам. Ја сам толико волела К а в а љ е р а !... И затим : па на што то ? рекла сам у себи. И гл’ете, случај нас је ставио једно до другог. Ви сте ми изгледали да се не забављате много,“ продужи* она лукаво, „као што приличи тријумфатору?...“ „Ах ! госпођо," рече он, да ви знате,“ — и, покоравајући се несавладљивој чари која је већ избијала на њега из ове жене, — ви ћете ме узети за врло незахвалног... Све ове госпође су биле красне у широкогрудости... Али ја вам не могу •објаснити што су ме њини комплименти ледили." „Па зар вам их и ја нисам правила," рече она и као немарно: „Ви не идете много у друштво?" „Ви ми се нећете много ругати,“ рече младић с оном љупкошћу у својој природностп која је чинила драж његовог бића, — „ово је мој први излазак. Да, пре ове забаве,“ додаде читајући радозналост у погледу оне којој је говорио, „ја сам познавао друштво само из романа које сам читао... Ја сам прави дивљак, ви видите. ..“ „Али,“ рече она, „како проводите ваше вечери ?...“ „Ја сам толико радио до овог времена," одговори он, ја станујем са својом сестром, и не познајем готово никог.“ „А ко вас је представио кнегињи?“ предузе Гђа Морен. „Један од мојих пријатеља кога ви свакако познајете, Клод Ларшер." „Диван човек,“ рече она, „човек који има само један недостатак, што мисли врло рђаво о женама. Не верујте му много,“ додаде она с оним истим осмехом нешто плашљивим, „искварићете се... Овај јадни момак је био увек склон да воли каћиперке и бештије, и да .верује да им све жене наличе.“ Изговарајући ову реченицу, њене очи изражавале су најнежнију жалост. Било је свега на њеном лепом лицу, почев од личног поноса што је патила, као жена, од свирепости настраног писца до сажаљења за Клода, као и један потајан страх да Рене