Delo

ПОКВАРЕНО ПИСМО 37 их својом речју, напрегнутом пажњом, попустивши и угушивши све што је лично моје, предавши се ствари и њима свом својом душом, умирим, да се зауставе на моме гласу као шеталице кад стану, — о — то је срећа, која је мени само, учитељици, дата, и са којом ја морам да се задовољим и да се задовољавам. На удају не мислим, а и кад помислим, морам да се смешим, што је код мене веома, веома близу суза. Али ако дође и до тога, и то ћу дочекати мирно и трезвено. Имам овде једног колегу у оближњем селу, он нам долази сваке недеље. Скроман, обичан човек, са нешто неспретности, што ми сведочи да је добра срца и да му се свиђам. Од њега сам и добила ону књигу, Тургењевљева Фауста, о чему сам Вам писала. Он ће ме можда и узети, али прво морамо наћи место, где ћемо обоје бити заједно са службом. Тако ћемо лакше живети, иначе не би имало смисла. Сутра ће и опет доћи, шетаћемо испред школе, а моја ће нас мати гледати задовољно с прозора и зваће нас унутра да не бисмо сувише покисли. Он ће говорити о председнику општине, о успеху у школи, али ће му речи бити равнодушне, док ми не рече да имам лепу косу и да су ми очи као у песми. Ја ћу се обрнути, искрено ћу се наљутити, и он ће ме молити промењеним гласом да му опростим, и рећи ће: „Зашто сте тако озбиљни ?“ А ја нисам озбиљна; не, ја сам у тај мах жалосна и срдита, јер нећу да ме нико воли — нећу да ме воли нико, кога ја не волим! Нека ме поштује, нека ме узме за жену, и ја ћу поћи за њега, ако је честит човек; али нека ме не љуби, кад му ја то не могу вратити. А нећу никоме, па ни њему, да сам дужна ни љубављу. Нећу да мислим на другог, док ми дршћућим прстима стиска руку и пита да ли га љубим; — јер ја бих мислила тада на другог, ја бих морала да мислим само на — Тебе. Драги мој, реке и брда нас растављају, и — што је дубље од свих мора и кршније од свих кршева — промашени се живот испречио између нас, и ми се никада више ни видети нећемо, а ја ипак само тебе волим. Хоћу да ти кажем, мој далеки и изгубљени, што сам досада тајила и мртвој хартији: све што ми је тешко, болно и дивно у мојој души, од чега ево црвеним под овом немом лампом — и ако ти ово нећеш никдда читати. Све што сам ти досад писала, све је то лаж, све је то обмана. Не, не — нисам ја срећна, мене дави овај живот стегнут