Delo

38 Д Е Л 0 и узак, као просек у пустињи. Тешка је и очајна моја борба са дужношћу, јер ја нисам учитељица, ја сам -— девојка. Шта се мене тичу туђа деца, туђи људи, кад се моје руменило гаси, моје очи тамне и моје косе опадају! Моја се душа опире разуму; ја нећу, ја плачући нећу, да будем разборита; ја бих да сам луда и дрска; ја нећу тихе прорачунатости, ја хоћу бучног протеста, ја хоћу љубави! Не спуштам ја своју главу на душек мирне савести, јер ја сам учинила своју дужност; ја је бацам усијаних слепих очију, левајући сузе croje, и у сласти раздирући срце своје успоменама на наше безазлене састанке и на твој последњи дуги поглед. Сећаш ли се, злато моје, како смо се упознали код твоје сестре, кад си нам поправљао задаће? Био си званичан и мргодан; ниси нас, тако рећи, ни гледао, а говорио си тако разложно као професор, да те ја ништа нисам разумела, само сам слушала твој осамнаестогодишњи глас, у коме је звонио понос. и одлучност зрелог човека. Сећаш ли се како си нам говорио о тешким књигама, које смо ми узимале олако као лопте, ми, које смо уз педагогику носиле исповеднике и споменице, и под расцветаним липама ђачког шеталишта позајмљивале једна другој безбројне свеске „Племића и жене из народа?“ И сећаш ли се како си одонда чешће пролазио с дебелим књигама испод пазуха нашом улицом на гробље, које је притисло весело и сочно „кисело дрво“, гледајући, чинило ми се, силом равнодушно кроз, као стари чешаљ, непотпуне летве у наше мале прозоре, иза чијих смо се длакавих жалфија и побожних босиљака ми, тобож предано, вежбале у трилама духовског стихира на увесељавање старога управитеља, и како смо се први и последњи пут нашли насамо, кад нас је твоја сестра на часак оставила. Ти си говорио о оном заљубљеном оцу, у некаквој Горковој причи, чији се глас разлева са сплава над таласима широке руске реке, а ја сам везла и гледала у тебе. Кроз црвене руже, на завеси стаклених врата, сијало је јунско сунце преко моје цицане сукње, а у сунчаним се зрацима играла позлаћена прашина са занесеним мухама. Ти си се усред причања одједном загледао у моје очи, ја их нисам могла отргнути, игла ми је стала до пола„ а ти си ућутао. Шеталица је ходала, куцао је сат, један је пијани бумбар зукао у прозору, а ми смо се гледали. И кад сам ја потражила иглу у ђерђеву, ти си устао, загледао се напоље, где се павит, застиђен од сунца, свио и где су на первазу од