Delo

40 Д Е Л О уши, јер као да чујем твој глас, који јеца, јер те је једна, мени непозната, жеља ражалостила! Колико пута ми одлети први сан, јер ми се чини да те видим, како си заспао на једној туђој облој руци! И ја знам, и то ме боли, да то све тебе неће усрећити. Ја осећам, читајући по сто пута твоја хладна, мудра писма, да из њих веје врући дах умора и грознице, да те она стају напора и савлађивања, да оне савете изговараш раскрављена и разочарана срца себи самоме. Не, не — наше су душе заједно процветале, оне су се раскинуле, и са њих незалечених капље кап по кап, и капаће док не свиснемо. О, како сам луда! Колико пута пожелим да те талас живота раздроби, као чун о хридину, и да те избаци у мој чунић. Ја бих те примила у своје крило; и да су ти голени изломљене, ја бих за тебе ходала; да су ти руке узете, ја бих за тебе радила; да су ти очи испијене, ја бих за тебе гледала. И тада би се вратила глатка румен са мојих увелих образа; моје би, неисплаканим сузама изједене, очи и опет заблистале као црни ћилибари; моје би, неижљубљеним пољупцима сасушене усне, и опет зацрвениле. Или бисмо отишли далеко, далеко, где руже не прецветавају и где се, злато моје једино, магле пре уранка преливају у росу и у цветни мед

Маро, Маро, шта ти је? — одјекну у сред влажне ноћи у уској земљаној изби тихо забринути глас Марине мајке, из постеље. Ништа, мати,... покварила сам гшсмо — рече Мара дигнувши чело са писма, на које се била уморно нагнула. Па поцепај га и хајде да спаваш. — Хоћу, мати. П Мара поче лагано цепати писмо у комадиће. Затим устаде, отвори прозор и просу снег од хартије у црну ноћну кишу. Није се хтела ни осврнути, сувих очију, пуна јогуности и поноса, као <онда када се при растанку повукла са железничког прозора. Вељко Петровић.