Delo

54 Д Е Л 0 македонски Словени или — да се изразимо званичним турским језиком — румелиотски Словени Срби или Бугари? То, разуме се, схвата уважени софијски професор, па не оставља своју широку и поетичну дефиницију Санстефанске Бугарске без научне аргументације. Границе Санстефанске Бугарске, вели он, обележене су „на основу колосалне етнографске литературе", а границе „славнога бугарскога имена“, Македоније још су „обојене крвљу толиких македонских (бугарских) синова“. Кад оставимо на страну овај патетички драматизам цртања граница крвљу, пошто он нема везе с научним истраживањем истине, остаје нам „колосална етнографска литература", на основу које је нацртана на карти Санстефанска Бугарска. Ово је, разуме се, једна — нека нам не замери уважени професор за мало оштрији израз, — и сувише слободна измишљотина, ближа далеко берзанској игри него научном доказивању. Јер ако би отомански и руски опуномоћници доиста разграничавали нове балканске државе на основу етнографскога матејала у Сан-Стефану, њихов би рад саставио епоху у развитку идеје правичности у међународном праву и у Сан-Стефану; сад би стојали највеличанственији споменици турским и руским дипломатама, окићени и затрпани најскупоценијим венцима свију народа, нарочито малих и немоћних народа. Поштовани професор. софијскога универзитета, који је својим положајем упућен да исстражује у свему научну истину, свакако се овде шали. Или, ако. се не шали, онда је у најсрећнијем случају, могао претпостављати да је гроф Игњатијев могао бити обавештен о етнографији отоманских Словена. Ово би ипак било нешто налик на научни доказ. Ако је тако, онда да чујемо „громадно етнографско-литературно“ мишљење грофа Игњатијева, јер и ако оно не може имати за нас, за Иширкова и мене, научнога значаја, ипак ће бити корисно, нарочито за уваженога бугарскога професора. Беше то године 1903, кад бејаху наступили страшни дани за све, без разлике вере и народности, у Македонији. На свечаној седници Петроградскога Словенскога Друштва реферисано је о добротворном раду госпође Бахмећеве, жене рускога посланика у Софији за пострадале Македонце. Стари гроф Игњатијев, у присуству великога броја Бугара и, ако нас не вара памћење, бугарскога посланика Станчева, откри јавно свој политички завештај своје интимно политичко „вјерују" овим речима: „Обраћам се „вама (руском посланику Бахмећеву) и изјављујем, да сам ја ства-