Delo

Л А Ж И — Пол Бурже Паланка у Паризу „Господине“, рече кочијаш нагињући се са свога седишта, „вратнице су затворене .. „У девет и по часова?...“ одговори један глас из кола. „Какав крај! Нема смисла возити се даље .... Тротоар је сув, ићи ћу пешке ...“ Врата се на колима отворише и из кола изађе један млад човек, који зимогрожљиво диже јаку од крзна на свом капуту и стугш на калдрму својим плитким ципелама. Ове лаковане ципеле, свилене чарапе, црне панталоне и чохани шешир показивали су да ово лице носи под бундом на себи потпуно одело за соаре. Кола су била један од оних фијакера без нумере који се налазе на улазу серклова, и кочијаш, умирујући свога коња, ненавикнут на овај маловарошки кут Париза, стаде загледати као и сам његов пасажер, овај улазак једне, заиста ексцентричне, улице, макар што је била на ивици предграђа Сен-Жермен. Али у ово доба — године 1879 и почетком фебруара —ова улица Коетлогон, која везује асашку улицу са ренском, одвајала се од осталих тиме што су је затварале једне решеткасте вратнице и, ноћу, што ју је осветљавао фењер, обешен по етаринској моди о једно попречено уже. Данас се физиономија овог места много променила. Нестало је тајанственог здања, с десне стране, сазиданог попреко у башти и у којем је без сумње водила свој мирни живот каква уцовица којој је то остало од мужа. Гас је заменио фењере. Једва ако неравна калдрма обележава место дирека на којима су шкрипала врата кад су се увече притварала. Млади