Delo

Л А Ж И 69 мовек није дакле морао звонити да му се отвори; али, пре но што се упути у тесну уличицу, заустави се неколико тренутака пред призором који је образовало ово мрачно ћор-сокаче, врт с десне стране, у лево линија од кућа где је светлост била готово свуд угашена, у делу смешане масе недовршених грађевина, старински фењер у средини. Горе, хладан зимски месец сијао је на трагичном небу, небу пространом, по којем су брзо јурили покретљиви облаци. Они су пролазили, пролазили поред тог сјајног месеца, и покривали као неким велом, свакипут његов меални сјај, који као да је постајао живљи кад су се ове покретљиве паре изненадно дубиле у једном парчету простора потпуно слободног и црног. „Да дивна украса за једно збогом!“ — рече полугласно млади човек и додаде говорећи гласно самом себи: До часа кад се угледају Мрачне очи месечеве. Да је на тротоару било кога пролазника, који уме да опажа, познао би књижевника по начину на који су изговорени ови стихови од Ига. Заиста то је био човек који је у то време имао угледно име у књижевности. Али кад их нестане, они се брзо заборављају у вихору нових дела, непрестаних реклама, импровизованих реномеа које брише неуморно булевар, где успеси од пре десет година изгледају далеки и неодређени као из неког другог века. Две драме из модерног живота, нешто одвише инспирисане Александром Дима сином, биле су задобиле тренутну наклоност овом младом човеку — имао је тридесет и пет година, али би му човек једва дао тридесет и још није изупотребљавао свој потпис, своје звонко и дрско име Клод Ларшер, стављајући га на крај спртљаних чланака и случајних романа. Он је био у то доба писац Вампира и Међу Прељубницима, комади неједнаки, с песимизмом често пута конвенционалним, јаки комади ипак због извесне оштрине у анализи, због опорости дијалога, болне ватре од Идеала. Године 1879 ове драме имале су већ три године, и Клод, који се био пустио расипном животу, почињао је да прима плодне и лаке послове, неспособан да се подухвати каквог новог напора с дужим дахом. Као многи писци аналитичари, био се навикао да студира и суди самог себе, макако да ова студија и суд нису имали никаквог утицаја на његов рад. Најситнији детаљи су му служили као изговор да се врати