Delo

Л А Ж И 71 и космополитски свет, у коме је била и контеса Комов, и посећујући га без прекида, осећао је лако голицање самољубља што ће своме другу изнети пред очи своје односе са високим животом. У исти мах, наивно чуђење песниково, једна врста детињске забезекнутости у коју га је бацала ова магичка и празна реч : Свет, — занимала је пакосног подсмехивача. Већ је уживао, као на некој благо комичној престави, у срамежљивости, коју је Венси показао при првој посети коју су учинили заједно контеси, ономад, после ручка; и мисао на грозницу с којом га Рене чека, натеравала му је осмех, док је правио неколико потребних корака до врата куће, где је живео његов млади пријатељ. „Па кад човек каже да сам и ја био детињаст као он“, мислио је Клод, сећајући се да је било и за њега, као и за Ренеа, првих излазака ове врсте. Помисли још: „Ето једног осећања за који зна мало ко од оних који су одрасли за салоне и у салонима, и како је уосталом апсурдно да идемо, ми, тим људима!..“ Све тако философирајући, Клод се заустави пред неким другим вратницама, у лево, које су биле затворене, те зазвони. Ове вратнице су биле на улазу у једну алеју, која је водила некој троспратној кући, одвојеној од улице једним уским вртићем. Вратарев стан налази се под сводом који је завршавао алејицу. Да ли је вратар изишао некуд или трзај звонца није био довољно јак? Увек је Клоду требало да по два пут вуче дуги ланац са зарђалом алком на крају, који је замењивао жицу. Имао је времена да расмотри ову кућу, црну и као мртву, где се светлио само један прозор, у приземљу. Ту и у том стану, чија су четири прозора гледала у уски врт, становала је породица Фресно. Госпођица Емилија Венси, сестра песникова, била се удала за некога Мориса Фресно, приватног професора, кога је Клод познавао као колегу из првих дана свога живота у Паризу, из покушаја сиромашног писца, који су натеривали стид у образе слављеном писцу Вампира. Колико би више волео да је прождрао своје наслеђе по седницама у клубу или код девојака! Ипак је задржавао редовне везе са својим бившим колегом, из захвалности за новчане услуге које су му негда учињене. У по* четку се заинтересовао за Ренеа због овог старог друга из злих дана; затим, подлегао је дражи младићеве природе. Колико је пута долазио, уморан од свог извештаченог живљења, сав у болној лењости и горким страстима, и одмарао се за који час у скромној соби коју је заузимао Рене, баш до оне којој је сад