Delo

72 Д Е Л О видео осветљени прозор и која беше трпезарија! За кратко време, што је раздвајало ова два трзаја звонца, и захваљујући брзини маште својственој занесењачким уметницима, ова соба се наслика од један пут пред очима Клодовим — као символ живота који је његов пријатељ водио досад само у сновима. Песник и његова сестра сами су прикуцали о зидове нешто мало црвене материје, из које се издвајале, овде онде, гравуре, које је пробрао рафинован укус усамљене сањалице: композиција Алберта Дирера, Елен од Густава Моро и његов О р ф е, неколико о-форта од Гоајеа. Гвоздена постеља, библиотека испуњена књигама, црвенило плочица које су изгледале као рам тепиху у средини, — колико је Клод волео овај интимни украс, и на вратима ова фраза из Имитација, коју је Рене детињски исписао златним словима: Cella continuata dulcescit! Изазивање ових слика промени изненада мишљење пишчево, који се осети да од ироније прелази у жалост, на помисао да у ствари овај улазак у свет кроз врата од салона Комовљевих јесте један велики успех за једно дете од двадесет и пет година, и које је увек живело овде. Какву душу одхрањену идеалом однеће оно у ово друштво раскоши и препредености, које је контеса саставила. „Никад по мом мишљењу", рече у себи и трже се из своје замишљености кад брава зашкрипа. Он гурну врата... „Пошто сам га ја саветовао да изађе и да се обуче за вечерас". Доиста, био је одвео Ренеа код свога кројача, свога продавца рубља, свога обућара, свога шеширџије да би се извршило оно што је у шали називао својом инвеституром... — „Требало је раније мислити на опасности овог сусрета с раскошним Паризом. И како је жалосно предвидети оно што је најгоре! Представиће га четир-пет женама, биће позван на ручак два или три пута, заборавиће да остави карте, заборавиће... и њега ће за боравити “. Ушао је у алеју, па је зазвонио на првим вратима у десно, која су била на стану породице Фресно, пред вратарском собом. Овај чудни распоред места објашњавао се постојањем још једног вртића и друге куће, која се такође служи вратницама на улици Коетлогон. Лице, које му отвори, било је нека дебела и трома девојка од тридесет година, кратког струка, четвртастих леђа, с лицем као од једног парчета, које је уоквиравала једна ловезача као оне које се носе у Оверњу, и које су осветљавала