Delo

Л А Ж И 79 додаде Фресно пружајући му један суд пун неког жућкастог дувана који је стрчао око свеске папира. Клод одби једним покретом и у исти мах поклони се поздрављајући три друге даме, а ниједна му од њих пе пружи руку. Оне су радиле, мајка једну чарапу од плаве вуне коју је плела чешући се с времена на време иглом по глави, две девојке везле су на једном зеленом увоштањеном платну. Косе у мајке биле су сасвим седе, лице изборано и четвртасто; кроз наочаре које се на једвите јаде држаху на њеном носу нешто кратком, њене очи послаше госту један поглед пун дубоке одвратности. Једна од ћерки, Анжелика, стеже један осмех, јер писац, седајући између Емилије и Ренеа, беше рекао: „Ја ћу се посадити овде...“ и изговорио ја ћу се као да је ћ било ч, — непоправљива грешка коју је млада особа опазила одавно. Она је припадала, са својим црним очима, у исти мах лукавим и смерним, са својим црвенилом толико лаким колико и њен смех, великој врсти плашљивих подсмевачица. Што сетиче друге сестре, Розалије, она је климнула главом не дижући своје лепе очи, исто тако црне као и у њене сестре, али с изразом благим и плашљивим. Неколико тренутака доцније, трепавице, које су заклањале њене очи, раширише се, она погледа у правцу Ренеа, и њена игла задрхта међу њеним рукама идући по нацрту коју је показивала мустра веза. Она још више саже главу, и њене кестењасте косе засветлише према лампи. Ништа од овог малог покрета није измакло Клоду. Он је познавао одавно навике и карактере „ових Офарелових11, како је говорио Фресно с обликом чисто провинцијским. Оне су морале доћи око седам часова, одмах после своје вечере, коју су узимали у свом стану улица Бање, ту близу. Чича Офарело их је довео. Одатле је отишао у кафану Табуреј, на углу Одеона, и ту читао савесно све новине. Клоду није требало много муке, па да погоди да стара госпођа Офарел гаји сан о браку између Розалије и Ренеа; он је сумњичио свога младог пријатеља *да је храбрио сву наду инстинктивном наклоношћу за романтичне ствари, и није сумњао да се и Розалија ухватила, озбиљније него што би требало, пред привлачношћудуха илепушкасте физиономије песникове. Он је осећао врло добро да га је млада девојка волела и да га се бојала, њега — Клода Ларшера. Волела га је јер је био одан Ренеу; бојала га се јер је водио овог последњег у ток нових догађаја. За невино дете, као за све чланове овог мапог круга, забава кодгоспође Комов представљала је једну далеку експедицију, у неку