Delo

80 Д Е Л О фантастичну и неиспитану земљу. Свак је ту имао шимеричне наде и луда страховања. Емилија Фресно, која је увек гајила за свога брата претеране амбиције, видела га је налакћеног на један камин„ где говори стихове усред гомиле војвоткиња, задобивајући једну „руску кнегињицу“ коју ће доцније узети за жену! Кад је она изговарала ове две речи, непознавање свих друштвених супериорности развијаше се пред њеним сновима. Розалија, она беше жртва најоштрије видовитости, видовитости жене која воли. Очи Ренеове плашиле су је, мада је она себи то приговорала, због потпуне радости коју су остали изражавали што ће продрети у један свет, где она, његова полувереница, не може да оде. Они су били тешње везани него што је то Клод замишљао, обећавши се једно другом тајно, једне пролетње вечери прошле године. Рене, у том тренутку, био је непознат. Она га је имала за себе саму. Њему се чинило све дивно код ње, и све глупо без ње. Данас је она назирала, из дубине незнања ■ оје је осветљавала њена несвесна љубомора, каква опасна упоређења јој прете. Са својим хаљинама, кројеним код куће и где се рђаво налазио њен лепи струк, с ципелама које су купљене готове и у којима се губила њена ситна нога, са скромношћу својих белих крагна и својих радних маншета, она се осећала као понижена при помисли на велике даме које ће срести Рене. Ето зашто је њена игла дрхтала, зашто су њене трепавице ударале брже, зашто се њено срце стезало од неког неодређеног страха, док се професор трудио да Клод прими чашу ликера и савије цигарету марилана: „То је красна јабуковача. Један ми је од мојих ђака послао из Нормандије... Баш нећете?... Али ви сте је волели некад?... Сећате ли се кад смо предавали код Ванабоста ?... Четири часа дневно, четвртком такође, па и задаци. Сто педесет динара месечно !... Ал’ смо били весели тада !... Имали смо четврт часа између два разреда. За то време водили сте ме у улицу Сен-Жак. Видим још малу кафанску салу, где смо пили по чашицу ове ракије да се поткрепимо. Ви сте то називали отврдњавањем артерије, под изговором да је човек стар колико и његове артерије и да алкохол смањује њихову еластичност.. „Ја сам био дванаест година млађи“, рече Клод смејући се овом спомену, „и без реуматизма...“ „Није свакако врло здраво — прихвати кисело Г-ђа Офарел — излазити свако вече, и ти велики ручкови, са њиховим финим вином и зачињеним јелима сагоревају вам крв“.