Delo

92 Д Е Л О место усрдном пријатељству које изражавају и гаје младе душе. Рене се ужасавао да, чак и за тренутак жељкује за љубазницом свога заштитника. Може бити да је несвесни ocehaj ове нежности долазио донекле и од понашања Колетиног. Њу је занимало, из просте игре за перверзијом, да Ренеу меће под нос своју лепоту, као цвет чпји мирис ноздрве морају да удишу, па ма се руке и не пружиле да га дочепају. Исто се деси и кад радознала жена поче да се умиљава око Клода као што се дешавало и при другом миловању које му је чинила пред Ренеом: овај последњи не могаде спречити да у њему не задрхти нешто нејасно физичко, један несвестан прохтев за сличне пољупце, и, једном од оних асоцијација чежњи, мучнијим од асоцијација мисли, јер им не видимо тајанствени ход, слика Г-ђе Морен ускрсну у њему, украшена свом заводљивошћу коју је госпођа била прострла око њега, синоћ, у мирису своје тоалете. Он осети овог пута две ствари: једну, да би му било немогуће да данас не оде код ове жене; другу, да не би никад имао снаге да прозбори њено име и да упита за њену адресу пред глумицом с разблудним очима која је сада љубила Клода у пуна уста. „Одлази", рече Клод гурајући је од себе; ја те волим и ти то знаш. Зашто ме мучиш?... Питај Ренеа каквог ме је видео синоћ... Реците јој то, Венси, као и да не би требало да се игра мојим срцем... Пхи !“ продужи он превлачећи руком преко очију.. „Шта то мари. Да изађеш из јавне куће и да ми дођеш упрљана блудом целог једног пука, ја бих пао пред твоје ноге и ја бих те обожавао...“ „Ето ти песме коју ми пева по цео дан“, кликну Колета смејући се као дете и заваљујући се на јастуке. Е па, Рене, реците му онда коју и о мени. Кажите му како сам била љута на њега што је отишао не рекавши ми збогом... Није ми ни гшсао, па опет сам му дошла. Да, ја, ја сам се прва вратила. Ах! да те не волим, зар те не бих напустила, дивљаче?...“ — И она узе писца за косе. Кутови њених уста спустише се, њени зуби се стегнуше, њено лице изрази што је она у ствари осећала за Клода: свирепо сладострашће, оно сладострашће што нагони жену да мучи човека чијег се миловања не може да одрече. Било је, у историји, краљица које су волеле тако и одсецале главу љубазннцима који су за њих имали ту чудну моћ да говоре њиховој чежњи и њиховој мржњи у исти мах. Рене одговори тихо: