Delo

98 Д Е Л О немачко-аустријскога порекла али је одавно била већ похрваћена. После учења у гимназији у своме родноме месту и богословији у Ђакову, он је ступис на пештански универзитет где је задивио своје професоре својом диалектичком снагом. „Он ће бити или највећи јеретик овога века“, узвикнуо је председник испитног одбора, „или главни стуб Католичке Цркве“. После три године које је провео као капелан у Петроварадину, он је 1848-ме године био наименован за дворског капелана и директора Аугустинеума у Бечу. Као један од најелегантнијих латиниста свога доба, он је био нарочито по вољи црквеним властима, а његово активно одушевљење за ствар српско-хрватске народности и литературе довело га је у додир с Јелачићем, Кулмером и Ожеговићем. Њиховим утицајем на двору он је добио, кад му је било тек тридесет и четири године, упражњену ђаковску епископију, где је наименован 18 новембра 1849 године. Ова стара епископија, коју састављају сједињене епархије босанска и сремска, јесте једна од највећих у Европи, и она не само да обухвата поменуте области него има и номиналну власт над католицима у Србији. Скоро пола века је патриотски епископ употребљавао њене огромне приходе на унапређивање народних традиција и културе. Српско-хрватски мото који је он употребио приликом свога посвећења, остварен је истински како у финансиском тако и у сваком другом смислу: „Све за вјеру и домовину“. Отпочео је са оснивањем нових школа у својој непосредној близини и стално је све више и више обдаривао готово све средње школе у земљи. Један фонд од 100.000 динара био је намењен побољшању свештеничког стања у Срему. Основана је била и једна богословија, са српско-хрватским наставним језиком, за младе босанске свештенике. Бугарски унијатски студенти васпитавани су о његовом трошку. Славенска капела Св. Јеронима у Риму обновљена је и обдарена. Још од самога почетка његов се је интерес био усредсредио на књижевне и филолошке студије. Његово је уверење било да су историјско истраживање и тачно познавање прошлости битни основи сваког националног рада и стога је тражио такве студенте, који би били готови да се одају књижевним и историјским студијама. Фрања Рачки, који је прокрчио пут историјском истраживању у Хрватској, за своје тренирање и слободно време има да благодари великоме епископу. Тајнера, добропознатог ватиканског библиотекара, он је потпомогао у збирању југословен-