Delo

ПРЕПИСКА ИЗМЕЂУ ЕПИСКОПА ШТРОСМАЛЕРА И ГЛЕДСТОНА 99 ских докумената. Браћа Миладиновићи су о његову трошку издали прву збирку бугарских народних песама. Чак и велики српски филолози Вук Караџић и Даничић били су много обавезни његовој издашности. Доиста није било ни једног ученог друштва међу Лужним Словенима које у једно или друго доба није уживало потпору епископа Штросмајера. Али несумњиво његово највеће и најтрајније дело је оснивање Југословенске Академије Знаности и Уметности у Загребу. Године 1860 су Штросмајер и Рачки већ претресали ту замисао и Епископ је понудио суму од 100.000 динара као претходни упис, коју је после повећао на више него два пута толико. Писмо у коме је он објавио своју намеру бану Шокчевићу је једна врста Прогласа Народу, у коме је уназађеност српско-хрватског језика и литературе приписивао оскудици удруженог напора, и истакао погодност Загреба да постане средиштем „једног научног друштва коме је намењено да да један заједнички подстрек интелектуалноме покрету међу Бугарима, Србима и Хрватима". Хрватска је одговорила Штросмајерову позиву и у јулу 1861 године Сабор је ту замисао узео за своју. Тек после дугих бирократских одуговлачења добивена је краљевска санкција за статуте ове нове установе, која разуме се није пробудила одушевљење међу бечким заступницима централизма. Најзад је 28 јула 1867 године Југословенску Академију формално отворио њен оснивач и инспиратор. Г. Луј Леже који је присуствовао као представник Сорбоне, писао је да је он „ретко видео тако дирљиву популарност“ као што је била ова приликом овације Штросмајеру; али је влада била забранила сва украшавања н осветлења по улицама Загреба. Епископова приступна беседа, која се слави као један класичан пример хрватског беседништва, била је пре свега посвећена односима између науке и религије и хвали великих француских мислилаца, нарочито Паскала и Босиеа, Шатобриана и Монтескиеа. На крају се укратко задржао на непријатељском оптуживању да је он црквене приходе расипао на световне ствари. „Хвала Богу,“ рекао је он, „ја нисам једини оптуженик: за своје саучеснике ја имам цело наше свештенство, до последњег човека. Ти свештеници знају да све што је учињено за науку користи вери. Нека цео народ зна да у будуће ми нећемо себи допустити да нас ма какве оптужбе или увреде застраше да скренемо с пута који смо обележили. Ми ћемо савесно да вршимо дужности нашега позива, али ћемо исто