Delo

100 Д Е Л 0 тако да развијамо свим својих снагама све оне интересе који су у вези са материалним напретком нашега народа, његовим опстанком и његовом будућношћу.“ Тако устројена академија састоји се из тридесет и два изабрана, шездесет дописних и шеснаест почасних чланова. hbtHa радљивост је подељена међу различитим нарочитим одборима за изучавање старина, старих рукописа, вештине, народних умотворина, земљотреса и зоологије. Њена издања износе преко 300 свезака, међу којима су стручњачка издања ранијих хрватских песника, збирке докумената о југословенској историји, и један монументалан речник по угледу на Литреа. У зградама Академије налази се један интересантан музеум старина и велика библиотека која је у 1902 години имала преко 1800 рукописа, међу којима су многи од велике вредности за исгорију словенске литературе, и 25.000 повеља и других докумената. Године 1884 епископ Штросмајер поклонио је, између осталих дарова, једну збирку од преко 300 слика, које је он прибирао приликом својих годишњих путовања по Италији. И ако су је непријатељски критичари оптужили да утиче на политичке страсти, изван спора је да је Академија још од првог тренутка свога постојања успела да међу својим зидовима усредсреди најбољу научничку радљивост и таленат који је земља имала. Први председник Академије био је Фрања Рачки, стварни оснивалац историске критике међу Јужним Словенима. Рођен 1828 у једној сељачкој породици на хрватскоме приморју, Рачки је био васпитан за свештенички позив. Још као млад богослов у Бечу обратио је био на себе ИЈтросмајерову, пажњу; и због одушевљења с којим је студирао повеље и текстове своје родне епархије писане глагољицом добије једно упражнено место каионика у илирскоме колежу Св. Јеронима у Риму. Он је ускоро постао ауторитет за језик и литургију старих Словена и као резултат својих истраживања у Тајним Архивама Ватикана и другим библиотекама, публиковао је 1857 године једно дело о словенским апостолима Ћирилу и Методију и о старој словенској азбуци коју су они били употребљавали. Издао је тако звани Cođex Assemanianus у Ватикану у оригиналној азбуци; и пошто је кардинал Хаулик одбио да прими посвету овога дела, због његова односа са деликатним проблемом словенске литургије, оно је објављено под заштитом и о трошку епископа Штросмајера. Последњи биограф Рачкога труди се да докаже, не без.