Delo

102 Д Е Л О његовим примером град Загреб је уписао толику исту суму, и архиепископ Михаловић 62.500 круна; и за кратко време скупљено је било 750.000 круна — једно ванредно дело ако узмемо у обзир оскудне изворе који Хрватској стоје на расположењу. Кад је Фрања Јосиф званично посетио Загреб после закључења нагодбе, статути су најзад санкционисани, 1869-те године; али су политичке размирице с Угарском целу ствар одуговлачиле још за пет година и тек после тог времена су и последње препреке биле уклоњене. У октобру 1874 загребачки универзитет је отворио бан Мажуранић, који је представљао владаоца. Овога пута град је био слободан да навуче свечано рухо, и одушевљене гомиле поздрављале су епископа Штросмајера као оца отаџбине. Универзитет, и ако мали и без медецинског факултета, показао је успеха. Ма да је исирва био приморан да професоре узима из других словенских земаља, нарочито из Чешке, ипак је поступно успео да се потребна места попуне хрватским талентима, и за тридесет година свога живота већ може да покаже имена многих научника од гласа. Ни једна скица епископа Штросмајера не би била потпуна без помена ђаковачке цркве, за чије је подизање он одвајао за много година знатан део прихода своје епископије. То је у правом смислу био рад љубави, јер је он имао да буде једно обожавање у камену свих оних идеја које је њихов творац држао за најсветије — једна одбрана Хришћанства на земљишту које је некада турска управа оскрнавила, једна предстража Крста на граници мусломанске Босне, и у исто доба један споменик хрватске вештине и архитектуре, у коме обновљење народнога осећаја треба да нађе свој потпун израз. Црква је сазидана у старом ломбардијском стилу са високим кубетима који су слични торњевима Св. Зена у Верони. Главни материјал од кога је саграђена јесте цигља угасито црвене боје; украси и симсови су од далматинскога кречњака. Унутрашњост су украсили народним хрватским цртежима и фрескама'из Старог и Новог Завета сликари Сајци. На средини полукруга према олтару су представљени југословенски народи које побожни оснивач води престолу Спаситеља и Његове Мајке. Друге сцене приказују прво ширење Јеванђеља по словенским земљама. Остављајући на страну богато уметничко благо, унутрашњост цркве пада у очи са своје строге и средњевековне простоте, достојне оног пречишћеног католицизма који је испуњавао снове великог епископа.