Delo

ПРКПИСКЛ ИЗМЕЂУ ЕПИСКОПА ШТРОСМАЈЕРА И ГЛЕДС10НА 103 Његова жива опозиција догми Непогрешимости у Ватиканској Конзисторији од 1869—1870 изложила га је многим нападима, и уништила сваку наду да он наследи Хаулика на упражњеном месту загребачког архиепископа. Због тога је он случајно дошао у блиске пријатељске односе са таквим браниоцима слободе у крилу цркве, као што су Актон и Делингер, које је тако исто привлачила и његова светитељска личност, његова широка култура и драж његовог латинског беседништва. Али док је овај последњи терао свој отпор до оцепљења, Штросмајер, иошто је одважно са својим гласом био у мањини тројице, потчинио се одлуци цркве, и од тада се уздржавао од свакога критиковања оне опасне догме. И није било никакво чудо што је човек са тако широким погледима на границу између западне и источне културе сматрао пад световне власти као један прерушен благослов; а његова интересантна коресподенција с Гледстоном показује да је он као потребну последицу тога сматрао једну основну и замашну реформу Римске Курије, тако да би се утицај италијанских прелата свео на праву меру и повратио би јој се пређашњи универзалан карактер. Он је с Гледстоном и с многим другим вођима мисли делио побожну жељу за поновним уједињењем Хришћанства. Али је ова тежња код њега имала једну високу практичну страну, у његовим напорима да шири добро расположење и ако је могуће уједињење римске и источне цркве. Јако осећајући сметње које је верско супарништво ставило на путу народнога напретка међу Јужним Словенима, он је увидео да кад би се оно одстранило онда би то било најсигурније средство да се осгваре и његови национални и његови религијски ндеали. На несрећу, његове је напоре рђаво било разумело православно свештенство, нарочито у Србији и Русији : њега су неправедно напали просто као агента ватиканске пропаганде; и кад је 1885-те године хтео да посети своју католичку паству у Београду, Српска Влада је одбила да гарантује његову личну сигурност и посета је морала да изостане. Док су његови планови о уједињењу цркава били унапред осуђени на пропаст, његово ревносно заузимање за занемарену словенску лшургију бацило га је у немилост код ултрамонтанске странке. Али учени Лав XIII, кога су живо интересовала ова нитања источне цркве, јасно је схвагао важну улогу коју би „Глагољица“ могла да игра у придобијању народа Балканског Полуострва за католицизам. За све време док је он био папа стара