Delo

ПРЕПИСКА ИЗМЕЂУ ЕПИСКОПА ШТРОСМАЈЕРА И ГЛЕДСТОНА Балкану. Интересно је забележити да док је он 1876 наваљивао на Гледстона да се Босна стави под заштиту Србије, дотле је већ у фебруару 1878 (наскоро после одлуке да се сазове конгрес) био увидео, да је такво решење било немогуће и онда се заузимао за потпуну аутономију Босне и да се Стара Србија, као накнада, уступи Србији. За жаљење је што није успео његов покушај да пред Конгресом заступа ствар својих босанских саплеменика. Појава великог хришћанског беседника пред овим одличним скупом дипломатских гусара дала би подједнаку храну за размишљање и цинику и моралисту. Идуће године он је већ био изјавио своју бојазан да Аустрија не заведе у окугшраним провинцијама свој стари преживели систем, уместо да врши своју природну мисију као бедем између Словена и Германа. Ма да би он „радо дао свој живот да спасе ову сјајну државу,“ он је Аустрију оваква каква је сматрао неподобном да ублажи заплете и пре подобном да у свако питање унесе семе будућег раздора. По његовом мишљењу стварно је зло лежало у мађарској надмоћности и у њиховој политици „слепе мржње према Словенима;“ и он је стога јавно сажаљевао утицај који је Андраши имао на Дизраелиа за време источне кризе. У децембру 1878 он се сложио са Е. де Лавлејем о нужности аустријске управе у Босни: „али да ли ће она бити од користи Аустрији зависиће од политике, која се буде усвојила. Ако Беч или Пешта мисле да новим областима владају Мађари или Немци,' и у своју корист, онда ће Аустријанци најзад постати омрзнутији него Турци.“ Он је био готов да понови узвик словачког патриоте Хоџе из 1848: „Пре Русе него Мађаре." У томе смислу је Штросмајер био панслависта. У правом, пак, политичком смислу те речи он је био све друго само не пансловенин. Као Палацки и многи други одлични Словени у Хабсбуршкој Монархији, он је веровао у мисију Аустрије, и желео је да је види велику и напредну. Само је његова несрећа била што је он у Аустрију више веровао него они, који су њеном судбином управљали, и горко разочарење које је био доживео v својој политичкој кариери извињава његово касније отворено непријатељство. Што се он ипак надао бољој будућности, то није било због неког и најмањег знака државништва у Бечу јер то су Мађари били монополисали за све време дуга Штросмајерова живота — него због необузданог оптимизма хришћанског великодостојника.