Delo

58 Д Е Л 0 Триста хиљада ! Господе Исусе! — јекну ЈБудвиса, која, седећи на својој ниској клупици, није ока скидала са гиздавога младића. Рајмунд се осмехну. Шта је то! рече немарно. Жене се запањише од чуда и поћуташе мало. Потом Дирковица повика: Ја једнако ћа ћу, ћа ћу, а заборављам чеданце моје, да ге понудим да што поједеш или попијеш. Погледа у лонац крај ватре и са видљивом забуном поче: Частила бих те мојим кромпиром, али не знам... — Хвала. мамице, нисам гладан. Онда чаја! Сад ће бити ! Ево је већ ЈБудвиса подложила самовар. Хвала, мамице, чај ћу пити код Морских. Сад је још рано. Рано? — насмеја се Дирковица и стаде климати главом. Њима је рано? Девет само што не избије. Време је и да се спава писну иза Дирковичиних леђа Људвиса. Колико села, толико адета ! — насмеја се син. — Мама живи у једном селу, а ја у другом. У другом, сасвим другом! — прихвати радосно старица. Али је твоје село лепше од мога, као злато је оно злаћано и сјајно. Довољно је погледати тебе, па знати какво је село у коме ти живиш. Младић опет пребираше прстима срце, ленгерчић, хрта, топче и мртвачку главицу. Ја сам поче он — дошао до вас с вешћу и послом... С вешћу! Па кажи, кажи, мили мој! Да није, сачувај Боже, нека рђава вест? Добра је, добра ! Будите мирни, мама. Код мене, хвала Богу, никад нема рђавих вести. Ту се усправи, наслони на колена руке у белим рукавицама, погледа у матер, и, осмехнувши се обешењачки, рече: — Погодите, мамице, какву сам титулу добио данас? — Титулу! А какву то титулу? Казуј, чедо, казуј, врло сам радознала. Назвали су ме данас Милордом — каза он тобож немарно, али очигледно срећан. Дирковица исколачи очи.