Delo

66 Д Е Л 0 Говорио би тако још, али га Дирковица, која је, са тацном на устима, упирала у њега поглед полузачуђен, полутронут, прекиде: Мој господине Анджеју! Ви сте честит човек, и то што чините за људе потиче из добра срца, али нису сви људи створени на један начин. Један иде једним правцем, други другим. Ви сте пошли једним путем, мој дечко другим... и шта то коме може сметати ? Ренпски не одговори. Дубоко замишљен стаде да хода по соби ситним, брзим корацима. Потом седе на пређашње место крај ватре па, окренувши се Дирковици, насмеши се и рече: Ја сам и вас, госпођо Аполонијо, хтео навести на мој пут и заједно с вама ићи њиме... ви нисте хтели. Дирковица се насмеја. Нашто то помињати! Кад ме је мајка први пут довела у варош, познала сам мога Матеуша и заволела га смртно. А ја сам таква, кад кога волим, полетећу за њим ма у провалу, а остали свет нећу ни погледати. Одиста сте морали врло волели Матеуша Дирка —1 примети весело Ренпски кад сте због њега, грађанина, одбили мене, племића и баштиника. Дабоме! Више бих волела, без сумње, поћи за племића ето и мој би Милорд био сад племић -— али шта сам знала? Срце није слуга, не зна за племиће, не да се оковати златним ланцима. Ово не изговори, но лако запевуши. Ренпски је гледаше, смешећи се. А да ли се — рече — сећате још очевога млина и свога завичаја ? Још како се сећам! Како бих се могла не сећати ? ГЈа опет запевуши : „Мила земља, та источна, Где се сунце раћа; Ал’ милија та свакоме Где се ко родио.“ Ренпски климаше главом, смешкаше се, и, до душе, не запевуши, али јачим но што је говорио гласом заврши песму: „Светлила се, Бог-да, Та рођена земља; Мила ј’ она, мила, K’o весна зелена!"