Delo

Л А Ж И Пол Бурже — НАС.ТЛВАК V V „Како се вара1%^односно његовог карак гера!“ одговори Рене. „Он има донекле слабости за елегантно друштво, то је истина, али то је тако природно кад је човек уметник!... Видите ја сам, продужи он, смешећи се, „па ја сам био очаран што ћу гледати ту врсту палате, то цвеће, те тоалете, ту величанственост... Да ли ви мислите да би ме то могло спречити да волим своју скромну кућу и своје старе пријатеље?.. Ми, књижевници, видите, ми сви лудујемо за овим сјајним стварима. Па и Балзак је тако лудовао... Мисе је тако лудовао... То је детињарија ради које не треба замерити..." Док је млади човек говорио, Розалија упути својој мајци један поглед где се видело више среће него што су њене сироте очи биле изразиле месецима. ПризнаЈући тако и исмевајући сам своје најприсније осећаје, Рене се подавао једном покрету срца сувише компликованом да би просто дете знало издвојити му извор. Кад Г-ђа Офарел изговори фразу: „Ваш лепи свет,“ он разумеде, по самртном страху у зеницама девојчиним, да није измакла твоструком погледу оне која га је волела тајна привлачност коју је на њега произвела чаробност елегантног живота. Стидио се донекле, с друге стране, што је толики плебејац да се тако даје заносити луксузом. Он је дакле говорио о својим утисцима као да није био очаран, делимично да би уверио Розалију и уштедио јој непотребну муку, делимично да би сам себи допустио те ситнице не пребацујући за то себи много. За извесне природе, — а навика моралног удвостручавања чини их честе код писаца, — причати своје погрешке, значи ч ч %