Delo

Л А Ж И 83 -опростити их себи. Све тако бранећи- Клода Ларшера, Рене је налазио задовол^ства у понављању иојединости својих сопствених заноса, с извесним преливом ироније која би иреварила и посматрача финијег од једног заљубљеног детета. Све тако ругајући се упола ономе што је сам називао својим снобизмом, и објаснивши ову реч енглеског порекла обема женама, бацао се у тешко расположење од ситних нримедаба које су се умножавале у њему од синоћ. Он се није могао уздржати да у мислима не измери бездан што дели лица која је видео код Г-ђе Комов — живе руже увучене у топлу стаклену башту европске аристокрације — и те мале париске паланчапке с оловном бојом на лицу, с умореним прстима од рада, с косом нросто везаном, понашања тако скромног да је била неспретна. Мало по мало, ово упоређење иостаде готово болно, и младића дохвати један од оних напада душевне опорости, који су збуњивали његову пријатељицу. Она их је увек опажала, не откривајући им никад узрока. Она. је знала по природном нагону да постоје у њему, једно до другог, два бића: једно благо, добро и нежно, лако да се побуди, неспособно да подноси своју патњу, управо онај Рене кога је она волела, — и друго, безизразно, туђе биће за њу, љуто на њу... Али, везу која је уједињавала ова два бића, није схватала. Оно што је разумевала, било је да до тријумфалног успеха Каваљера она је виђала готово само оног првог од ова два Ренеа, а од то доба, само оног другог. Није смела рећи: „несрећни успех...“ Она је на њ била тако горда! Ипак она је толико хтела вратити се у доба кад је њен пријатељ био непознат, и сиромашан, и тако њен!.. Како је његов глас лако бивао опор, тако опор да су чак речи упућене некој другој, изгледале самим нагласком, да су упућене против њеног срца' У овом тренутку говорио је с њеном мајком, и већ гласоудар, с којим је изговарао речи врло невине, мучио је Розалију. Међутим Г-ђа Офарел, која се чинила од неколико тренутака да брине неку другу бригу, диже се изненадно. „Чујем Сандрету како гребе,“ рече она; „лепојка хоће да изађе.“ Она пређе поново у трпезарију, да огвори врата од дворишта својој најмилијој мачки, радосна без сумње што оставља двоје младих заједно; јер, кад Сандрета оде, она оста дуго умиљавајући се око Ратона, једног мачка међу њеним осталим питомцима, говорећи му врло гласно: „Али си паметан, мој Ратоне? Како те (>*