Delo

84 Д Е Л О волим, ђаволче!..То беше један од пријатељских израза које је измислила за своје мачке, и док је она тако беседила, говорила је самој себи : „Кад је дошао одмах, значи да јој остаје веран; али кад he се изјаснити? Сирота девојка!... Он неће наћи у тим позлаћеним салонима бисер као што је она. Она је слатка, она је поштена, и лепа, и истинмта !...“ Па онда рече гласно : „Је ли, мојРатоне? Ти ме разумеш, моје дете?...“ Мачак је кривио леђа, трљао главу о сукњу своје газдарице, прео с уживањем, и неми монолог мајчин продужавао се: „Још како је постао лепа партија! Можемо на то с правом мислити пошто смо га хтели и раније. Она неће морати везивати крај с краЈем као ја с Офарелом. Зар није жалосно кад она троши своје красне очи крпећи ово рубље...“ И она је метала, по старој навици радне домаћице,, већ прегледане мараме једну на другу, и мислила је још: „Њен мирашчић! Какво изненађење!...“ Одвајајући од уста, она је уштедела од скромне плате свога мужа, једно петнаест хиљада динара и уложила га без знања подшефа канцеларије. Она се смешила самој себи и чуљила уши с извесном узнемиреношћу: „ПЈта говоре једно другом?“ Она је знала да њена кћер воли Ренеа, али она није знала за тајне везе које су здруживале ова два млада створа. Како би се она зачудила да је могла помислити да је Розалија већ често измењала са својим пријатељем плашљиве, стидљиве пољупце, како је, чим јој је мајка прешла у другу собу, одмах узела Ренеову руку и рекла му, мећући цело своје срце у тај умилни прекор: „И ви сте могли отићи синоћ не казавши ми збогом?...“ „Клод ме је иомео,“ рече Рене, поцрвеневши, па стеже прсте девојчине, коју не превари ни ово извињење ни ово извештачно миловање, јер се оте од овог притиска. Она затресе главом меланхолично и, као с напрезањем отварајући уста, рече: „Не, ви нисте онај што сте били... Колико већ има времена како ми нисте саставили једног стиха?" „Ви сте дакле као ћифте које мисле да се стихови праве кад човек хоће?“ одговори младић готово опоро. Он је осећао ону љутину која је најјаснији знак опадања љубави. Сентиментална обавеза, најгора од свију, појави му се у једном од хиљаде облика. По нагону, што наводи жене које се осећају мање вољене, да се загледају с једне стране до дна своје несреће, с друге стране да трче тврдоглаво за својом прошлом срећом, оне чине своје захтеве сасвим мале, сасвим понизне, а који