Delo

Л А Ж И 87 да удара брже. Био је заборавио Розалију и малочашње гриже савести, као и питање које је себи поставио. Унутрашњи глас, што нам шапуће на уво наше душе, савете, који нас, при размишљању, запрепашћују, протепа му: „Г-ђа Морен биће код куће данас... Да ли да одем?...“ „Да ли да одем?...“ понови он гласно, и сама мисао на ту посету стеже му гушу и затресе груди. Лакоћа са којом се рађају и препорађају ова крајња узбуђења, на најмање поводе, чини од страственог живота младих људи тако чудне приливе и одливе воље час разуздане, а час јадне. Овај тек што беше назрео искушење које га је било напало, слеже раменима и рече у себи: „То је глупо...“ Затим, доневши ову пресуду, поче, под изговором да скупи примедбе, бранити ствар својесопствене жеље: „Како би ме она примила?...“ Спомен на лепе очи и леп осмех изазивао му је тих одговор : „ Али, она је била тако љубазна, тако милостива...“ Он је продужавао : „Штаби јој рекао ради оправдања те посете, ни двадесет четири часа откако сам је оставио?...“ „Пхи!“ одговори глас искушења, „прилика даје надахнућа.“ „Али ја се нисам ни обукао...“ За ово му је требало само да пређе улицу Коетлогон. „Па ја не знам чак ни њену адресу...“ „Клод је зна. Треба само да га упитам“. Кад му паде на ум мисао да посети свога пријатеља, он осети да у сваком случају било би му немогуће да напусти овај део свога плана. Отићи Клоду, значило је учинити први корак ка Г-ђи Морен. Место да то иризна себи, Рене се начини малим лицемером те нађе друге разлоге. Зар није требало упитати свога пријатеља шта ради? Оставио га је онако несрећног синоћ, онако видљиво утученог. Може бити да је плакао као дете? Можда се спремао да се посвађа са Салванејем ? Песник је тако оправдавао журбу с којом се био упутио ка Варенској улици. Надао се да ће добити не само Сузанину адресу него и који податак о њој, — и он се у мислима трудио да себи покаже како испуњава само један пријатељски дуг! Он спази заокуку улице де Белшас, затим главна врата чудне куће у којој је Ларшер изабрао свој стан. Ова врага су стојала попречке, и кад би их човек гурнуо, нашао би се у једном огромном дворишту, где је све показивало напуштеност, почев од траве, израсле у калдрми до паучине која је испуњавала окна по пустим коњушницама, у лево. У дну овог усамљеног дворишта, дизало се једно пространо здање, сазидано у доба Луја XIV, на чијем зачељу се могла прочитати још поносна де-