Delo

146 Д Е Л О утицајем Пучинија радио, што је г. Зорко назвао „пучинизмом11! Друго г. Милојевић ми је замерио што нисам радио у „српском духу“. Ја ћу прво расветлити прву неистину, а после ћу говорити о својим погледима на питање о српској уметничкој музици. Случајност је хтела да баш мало после ових критика дође једна талијанска оперска трупа и да у своме репертоару донесе и две Пучинијеве опере: „Тоску“ и „Чергашки живот“ \La Воheme), те су они који су слушали моје „Васкресење“ могли упоредити моју музику и ону у Пучинијевим операма и најбоље се уверити колико су оваква тврђења неозбиљна, лакомислена и веома смешна. Они пак који нису слушали „Пучинија" неће моћи тачно судити, те према томе могу веровати и мени и г. Милојевићу — према личним симпатијама. Но ипак, ако не могу детаљно, са музичким примеригла доказивати (што у осталом није у својим „констатацијама" ни г. Милојевић чинио), могу бар повући битне разлике Пучинијевих принципа од мојих. Пре свега ја се у основи не слажем са Пучинијевом музиком. По моме мишљењу и драматична музика мора на првом месту имати своју специфичну музикалну вредност и занимљивост. Она се не сме ослонити сасвим и само на сцену. Дакле у кратко речено, музика мора бити увек на првом месту музикално интересантна, логичка и добро рађена. Једној доброј драматичној музици сама радња, декорације, костими, светлоснн ефекти и т. д. и т. д. морају бити само као оквир и илустрација музике (а не обратно). И Вагнерове опере и његов ,,Gesamtkunstwerk“ своди се ипак на главни елемент свега овога — на чисто музикални елемент — и то је оно што је најпозитивније вредности код Вагнеровог ,,Gesamtkunstwerk“-a. Нашто иначе онолике дужине појединих сцена и развучености, но зато да се да маха и времена да се музикални елементи лепо, поступно и логично развију? Нашто „Das unendliche Lied“ него из најчистије и најпотребније музикалне потребе. Нека се не варају они, који обратно тврде, јер не треба заборавити да је Вагнер сам писао и текст и музику и да је ту очигледно музичар доминирао над песником и драматичарем. Пучини међутим музику не схвата овако. То не само да довољно доказују његове опере, већ ја знам и његове личне погледе на музику. Мени их је казао у Риму мој пријатељ млади талијански композитор Barbieri, који је једном приликом посетио Пучинија у његовој вили у Луци. „Maestro" му је тада поред много индиферентних ствари рекао да он не може ни да замисли