Delo

148 Д Е Л 0 целих тонова. Мислим да сам сада дошао до онога места, где могу прећи и на своју композицију, која је била повод критика г. г. Милојевића и Зорка на „Васкресење." Али пре свега нешто о овој скали од шест целих тонова. Она је веома старог порекла — из доба старе велике азијске културе. Наша диатонична скала од седам основних тонова и доцније развијена кроматика сасвим су је истисли из музикалних комбинација. У XIX веку, са Вагнером, Листом, Рихардом Штраусом и целом „После — Вагнерском епохом“ кроматика је прошла све могуће облике и комбинације и није ни мало чудно и неприродно што су композитори тражили новог израза ван овога правца. Као супротност полу-тонова — кроматике — ушли су у нову музику цели тонови — дакле егзотизам. Док су Saint—Saens и други узгредно додиривали егзотику, Debussy ју је узео за своју хармонску основу. Скала од шест целих тонова постала је основа нове европске музике и њеног представника Claude Debussy-a, поред комбинација са „хармоничним тоновима“ (Sons harmoniques). Као што Баху, творцу велике и савршене музике диатонске скале, не припада искључиво диатонска скала, тако ни скала од шест целих тонова не припада искључиво Debussy-y или ма коме другом. Она је генерална и припада читавој једној епоси једној генерацији. Код мене у „Васкресењу“ долази поред редовне диатонске, грегоријанско грчких скала и ова шестотонска скала као хармонска база. Ово не из какве моде већ зато што сам у њој нашао најпогоднији израз за поједина места. То нису орнаментски мотиви, већ епизодни мотиви. Г. г. Милојевић и Зорко замерајући ми овај „егзотизам“ и наводећи ово као „пучинизам" упали су у једну веома велику чисто музичку и стручну грешку. Они су ову скалу од шест целих тонова, овај секстакорд целих тонова назвали „пентатоником," што је за репутацију њиховог стручног знања веома фатално, јер то није „пентатоника." „Пентатоника“ је нешто сасвим друго. Г. Зорко је ту своју „пентатонику" овако цитирао: с, d, е, fis, gis. — Ово међутим није „пентатоника“ већ непотпуна скала шест целих тонова, која би у овом случају овако гласила: с, d, е, fis, gis, ais (b). Дакле г. Зорко изостави шести тон једног секстакорда па онда то назове „пентатоником!“ Он је своју критику, пре штампања у „Звезди" читао г. Милојевићу, као што ми је сам рекао. Г. Милојевић му ову грешку није поправио. Зашто? Ја мислим да ни