Delo

160 Д Е Л О љиви Христос и данас стоји на гори, тј. на висини. и беседи људима кроз своје јеванђеље и дух свој, а ја стојим под гором, ослушкујем Христа и говорим браћи својој, која се налазе заједно са мном у низини". У овој збирци има 13беседа: ,0 Јовану и Иродијади", „О вери у мрак“, „О краљевским синовима“, „О осигурању живота”, „О крви праведника", „О Христовој мањини“, „О мислима у огледалу", „О херојима нашега живота", „О трговцима ухраму“, „О претцима и потомцима", „О будућој срећној отаџбини“, „О великом имену“, „О омладинском песимизму”. У нашој књижевности врло је мало дела из областн беседништва. Постоје неколике збирке само, које нико не чита. Црквено беседништво је код нас понајслабије. Може се рећи да досад нисмо имали ни црквених беседника, какве бисмо желели. То не значи да се у цркви није беседило. Беседило се, али и сувише једнострано и сувише хладно, говорило се и беседило колико да се говори. Причало се како треба веровати, како треба бити добар и побожан; са говорнице у цркви бацала се анатема на оне које не верују, или бар на оне који не верују онако како би хтели они који беседе, и како ни они сами не верују, јер тако паметан човек апсолутно не може веровати. Због тога таке су се беседе слушале, али су се заборављале чим се изиђе из цркве Оне у души слушалаца нису остављале никакав утисак. Сасвим су друкче ове беседе нашега младога беседника д-ра Велимировића. На првом месту оне одају потпуно образованога човека, који је о људима много мислио, који је човека и као појединца и као члана људских заједница (породице, државе, човечанства) проучавао. Он је свештено лице који добро познаје резултате до којих је дошла наука, и зна и појми огромну вредпост коју ти резултати имају и у моралном и материјалном животу човечанства Али ни он, као нико ко је доиста паметан, не сматра да је наука решила све проблеме у животу човека и васељене. Има у том пшледу још много да се тражи и проучава, и ко смртни може знати па и замислиги да ће се икад протумачити све у природи. Има много и остаће много што се не може знати,. него у шта се мора веровати. Бог јесте и остаје творац и праузрок свега што видимо очимо и слутимо умом и духом свијим. Схвативши и изложивши тако појам о вери, д-р Велимировић узима за предмет својих беседа разноврсне појаве и прилике у животу Он о њима говори и расправља као интелигентан човек у правом и потпуном смислу те речи. Он говори топло и логично, како нисмо имали прилике да чујемо са говорнице у цркви. Нзегове су беседе пуне поуке и, нарочито, пуне разлога и истине, да слушаоца наводе на размишљање, јер остављају дубок и трајан утисак на душу и ум слушаоца Његове беседе имају и ту одлику над беседама других, што слушалац остаје уверен да је слушао и с к р е н у реч. Због ових својих одлика, ове беседе д-ра Велимировића заузимају врло угледно, најугледније, место у нашој беседничкој књижевности. Они ће бити, а и треба да буду, уџбеник за све оне који хоће вернима у цркви да говоре, јер само такве беседе хоће и жели да слуша разборит хришћанин овога века М. В Л А С Н И К АЦА М. СТАНОЈЕВИЋ У Р Е Д Н И К ДР. ДРАГОЉУБ М. ПАВЛОВИЋ Шта.мпарија „Доситије Обрадовић* Димитрија Гавриловића (пређе А. М. Станојевића) (Кнегиње Љубице улица бр. 6)