Delo

КњигА 64. Свеска 2. Д Е Л О А В Г У С Т 1912 Г О Д И Н Е ХРОМИ ИДЕАЛИ — НАСТАВАК ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДРУГА. вилинско коло. Воз је јурио, измицао из Београда, остављао последње куће. На оном месту, где се пруга дели за иностранство, Чедомир погледа кроз прозор... Да ли виде једну клупу, усађену у обалу чукаричког друма? Да ли се сети Вишње Лазаревић и дужности које је имао према њој? У сваком случају, Вишња није знала дотле шта се дешавало са њеним драганом. Она је спокојно седела у Чачку и очекивала његов одговор. Дани су јој пролазили врло полако. Сунце је милило преко усијаног неба. Не шеснаест сати него као шеснаест дана, шеснаест година требало му је да пређе од уранка на једној падини Рудника, па до заласка за зелени зид Јелице. Пратила га чамотна тишина као сенка. По дијамантском ваздуху вијало се неколико ластавица. Девојку су обузимале неке чудне жудње. — Боже мој, да сам ластавица! — рекла би тако гледајући њихове црне тачке у дубинама небесног плаветнила. — Благо њима. Узлећу, певају, цвркућу по ваздан. — Глупе жеље! — закључила би убрзо затим. Она је била људски створ, завезан за земљу. И још нешто горе: жена, женска страна, подјармљена туђој вољи, туђим мишљењима. Чачак је био њено родно место, град у којем је провела највећи део свога живота, сваки ју је знао, чак и кровови Дело, књ. 64. 11