Delo

100 Д Е Л О дијске, светлуцале су у чашама; зечје шапе, црвене од. шминке, мешале се са огромним киткама, црним кредама и сунђерчићима а белило. Глумица је могла, у великом огледалу што је украшавало зид изнад овог стола, видети ко је ушао. Она познаде писца Каваљера, и, окренувши се у пола и показујући му своје руке пуне вазелина, извини му се тако што му их не може npvжити, па му добаци један поглед који објасни Ренеу колико је Клод имао право што се није вратио без претходног парламентара. — „Добар дан, ви...“ рече она. „Без прекора, могла сам мислити да сте мртви... Ја видим по вашем лицу да сте могли бити само сувише срећни... Ја вас играм сутра, знате... Седите, ако имате места...“ И, пре но што Рене могаде разумети једне речи, она се обрати Салванеју: „Најзад, ја пристајем... Дођите кући у подне. Алина ће ту бити, па ћемо заједно отићи на ручак сви троје пре те посете...“ Она баци други поглед у правцу Ренеа, пошто сврши говор. Кутови њених уста спустише се; њено дивно лице доби изне надно најнеумољивији израз свирепости. То је она изазивала Клода, преко његовог најприснијег пријатеља. Тај ће пријатељ поновити ове речи суревњивом љубазнику. Као да викну, кроз простор, томе човеку кога није заборавила, упркос његовом бегству и његовим увредама: „Ти ниси овде, а ја се забављам оним: што те највише боли“. Она измени још неколико речи са осталим посетиоцима, препоручујући једном неког убогог ђавола, за кога се интересовала, наваљујући на другог да објави неку рекламу у једном листу, обраћајући се Салванеју с питањем о прогнози скорашњих трка, док се најзад, пошто опра руке, диже и рече: — „А сад, моји мали пријатељи, ви сте врло љубазни, али...“ и она им показа врата, „треба да се облачим, те ме оставите... Не, не ви“, продужи она окренувши се Ренеу и не трудећи се да се склони од других; „имам да вам кажем неколико речи...“ И, чим осташе сами, она продужи говор, седнувши пред огледалом, поново, и превлачећи кредом испод очију: „Читали сте Клодов безобразлук?" — „Не“, рече Рене, „али сам примио једно писмо од њега^ он је најнесрећнији човек на свету..." — „Ах! ви нисте читали његову приповетку!“ прекиде га Колета. „Е, па лепо! читајте је: видећете какво је ђубре ваш пријатељ!... Ах то!“ узвикну она окрећући се Ренеу, скрштених руку, а сав пламен гњева букну из њених очију, повећаних цр-