Delo

10 Д Е Л О Он покуша да оспори њен разлог; наведе да је парница поведена, да ће се брак раскинути. — Да чекам и да поновимо целу нашу историју испочетка? Немогуће, Секулићу; није то више за нас, нисмо више деца. Он покуша још једанпут. Она затвори шаку, као да стеже нешто тврдо; затим је отвори полагано и као просу остатке, прашину, пепео. Не говори ми више ништа — рече. — Ја те молим !... Ја ћу се сама вратити. Не прати ме... Ми се нећемо више видети. Никад! Збогом. Постала је она стара Вишња, којој је морал патријархалне куће забрањивао свако попуштање од правог пута. Корачала је брзо, али сигурно, и изгуби се не окренувши се. Чедомир оста један тренутак гледајући у правцу где се Вишња изгубила. Затим се окрену око себе, као човек који губи равнотежу и тражи да се за шта ухвати. Жабе су крекетале, попци и скакавци цичали. Он се упути право преко њива. Ишао је тако не знајући камо. У једној празној улици спази своју жену. Она га није видела, ишла је оборене главе и храмала јаче него икад. — Моји идеали ! — насмеја се јетко, па се склони у прву капију. ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ОСМА. О ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА. Јавио је директору да је болестан, те не може долазити у школу за неко време. Знао је да му се неће веровати. Шга ме се тиче! — рекао је самом себи. — Моме месту су иначе дани избројани. Сео је затим и покушао да сврши своје дело. У соби је било тихо. То беше стан за самца другог реда с најпотребнијим намештајем: гвоздена постеља застрвена домаћом тканином и опкољена везеним јастуцима, орман од лажне ораховине, талијанска династија на дувару и умиваоник од плеха. Под је покривао нов, страни тепих који је газдарица купила пре неки дан и сва срећна унела га у ову собу. Тепих је био врло леп, али се Чедомиру није допадао; опомињао га шара на зиду у девојачкој соби његове жене.