Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 11 Исече харгију на полутабаке, начини превоје за исправке, умочи перо. Имао је толико ствари да каже! Али је перо висило непомично над хартијом. Његове се мисли бркале. Чинило му се да је прочитао у некој врло рђавој књизи све што би могао написати. Баци перо, пође к вратима, после се врати, седе поново за посао. Осећао је инстинктивно да му је овај рад једини ослонац што му је остао. Лево, на столу, стајала је гомила исписаних страница. Скупи их и стаде их прелиставати. Он их је почео у Паризу, пун научног оптимизма, донетог из Србије. Доиста, кад се његов дух стварао, природне науке достизале су свој врхунац. Материјална природа и силе које владају њом нису више имале недокучивих тајни. Ушло се у прве векове земље. Сазнало се како су планине рођене, како су живеле једна за другом популације које је планета хранила. Наука је одредила свакој звезди своје место и пут којега се мора држати. Измерила је сунце, пронашла материје од којих је састављено. Укротила је гром и разоружала небо. Дарвин је дефинисао природне законе тако силно да је његова философија изгледала као последња реч науке. Борба за опстанак, одабирање, последице наследства; другим речима право јачега и вештијег, влада аристокрације, ропство слабих, сви принципи јеванђеља и француске револуције оборени. Њубав према ближњем, право, па и дужност квалификоваше се као празне речи. Проблем живота чинио се врло прост и јасан. Међутим, у колико је Секулић улазио у свој предмет, све више препрека спутавало је његов корак у напред. Историја човечанства развијала се пред њим као разнолик, чудан, изукрштан призор. Обичаји, вере, навике, установе, начини живота, потребе, снови, амбиције, толико невероватно разних прилика у којима живе бића што је Дарвин стрпао све у једну врсту! Поред борбе за опстанак и свеопштег боја, човек схваћа стање мира и слоге, поред одабирања схваћа једнакост, поред ропства слободу. Философија се отима свакој формули. Преставници школа и секата изгледају као муве окамењене у ћилибару. Он остави рукопис и погледа тупо кроз прозор. Напољу су радници откопавали неку обалу. Мршава, јадна кљусад вукла су земљу у арабама. Међу њима је Чедомир још раније опазио једног коња, врло лепог, и чудио се откуд њега да употребе на тај простачки посао. Није се разумевао у коњима али није требало много вештине па да се види да је та живо-