Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 95 питање, јер он је већ потпуно веровао у духовну силу свога учитеља. и (^1ава старчева беше чисто као његов лични триумф. Нарочито* би му„ дрхтало срце и сав би чисто сијао, када би старац излази\5 ка гомили богомољаца из простог народа, који га чекаху код врата скита и који се нарочито стицаху овде из целе Русије, да виде старца и да добију од њега благослов. Они би cć бацали пре;к1?д+м’' иа земљу, љубили би његове ноге, целивали би земљу, на којој он стоји, у глас би јечали; жене би пружале према њему своју децу, приводили су к њему болесне жене — викачице, „кликуше". Старац говораше с њима, читаше над њима кратку молитву, благосиљаше их и отпушташе. У последње време, од наступа своје болести, он биваше неки пут тако слаб, да је једва био у стању да изиђе из ћелије, и богомољци би чекали неки пут на његов излазак по неколико дана. За Аљошу то не беше никакво питање, што они њега тако воле, што они пред њим падају на земљу и плачу од милине, чим само угледају његово лице. О, он је одлично разумевао, да за смирену душу руског простог човека, измучену радом и јадом, а што је најглавније, вечитом неправдом и свагдашњим грехом, како својим тако и светским, — да за душу простог Руса нема јаче потребе и утехе него наићи на светињу или на светитеља, пасти пред њега и поклонити му се. „Ако је код нас грех, неправда и искушење, то ипак постоји на земљи — тамо негде, светитељ и човек виши од нас; зато он зна и има истину, зато он зна правду: значи, правда не умире на земљи, па ће, дакле, кад-тад, и к нама доћи, и завладаће на свој земљи, као што је обећано11. Знао је Аљоша, да гако исто осећа па чак и размишља народ, он је разумевао то; но то, да је баш старац тај светац, тај чувар Божије правде у очима народа — у то ни он сам није сумњао ни најмање, заједно са тим плачућим сељацима и њиховим болним женама. Убеђење пак, да ће старац, кад премине, прибавити необичну славу манастиру, беше овладало душом Аљошином можда јаче, него ли код кога другог у манастиру. И уопште све ово последње време некакво дубоко, пламено унутрашње усхићење све се јаче и јаче распламћиваше у његовом срцу. Њега не збуњиваше ни најмање, што тај старац пред њим стоји ипак тек као једна јединица : „Свеједно, он је светац, у његовом је -срцу тајна духовног препорођаја свију нас, она моћ, која ће на•послетку васпоставити правду на земљи, и биће сви свети, и