Delo

100 Д Е Л О свом богатству, био је разуман и пријатан. Али је он не очара ни оштроумношћу свог ума, ни љупкошћу својих осећања. Није га волела и чак се срдила покадшто на његове отмене подсмехе. Вређале су је његове сталне сумње. Он није веровао ни у шта, а она је веровала у све. Веровала је у божје провиђење, свемоћ злих духова, чини, истеривање духова, вечну правду. Веровала је у Исуса Христа и добру богињу сирску; веровала је још да кучке лају кад натмурена Хеката прелази преко раскршћа, и да жена надахњује љубав кад сипа један напитак у пехар обавијен крвавим руном овчијим. Жудела је за непознатим; призивала је бића без имена и живела у непрекидном ишчекивању. Будућности се страшила и хтела је да је сазна. Скупљала је око себе Изисине свештенике, калдејске маге, надри лекаре и црне врачаре, који су је варали увек и нису је напуштали никад. Бојала се смрти и видела ју је свуда. Кад се одавала уживању, изгледало јој је на један мах, да леден прст дира у њено голо раме и, сва бледа, викала је престрављена у загрљају руку, које су је стезале. Никије јој је говорио: Да ли је наша судба да сиђемо са белим власима и смежураним лицем у вечну таму, или је пак данашњи дан, који се осмехује сад на пространом небу, наш последњи дан, — шта мари, о моја Таидо! Сладимо живот. Ми ћемо много живети ако будемо много осетили. Нема другог сазнања сем чулног: љубити значи разумети. Што не знамо, не постоји. Зашто себе мучити за једно ништа. Она му је одговорила љутито : Презирем оне који се као ти не надају ни у шта и не боје ничега. Хоћу да знам! Хоћу да знам! Да би сазнала тајну живота поче читати књиге философа, али их не разуме. У колико су се године њеног детињства удаљавале од ње, у толико их се радије сећала у својој души. Волела је да, прерушена, обилази у вече уличице, путеве, јавне тргове, где је била у беди одрасла. Жалила је што је изгубила своје родитеље, а нарочито што није била у могућности да их воли. Кад је сусретала хришћанске попове, мислила је на своје крштење и осећала зе збуњена. Кад је, једне ноћи, увијена у дуги огртач и сакривши своју главу и косу испод тамне капуљаче, лутала по свом обичају, по варошким предграђима, нађе се, не знајући како је ту дошла, пред бедном црквом светог Лована Крститеља. Чу да се пева-унутра и виде јасну светлост која је избијала