Delo

Т А И Д \ 101 кроз пукотине од врата. Није било у томе ничега необичног, јер су хришћани под заштитом победиоца Максенцијевог, већ двадесеУ година светковали јавно своје празнике. Али су ове песме престављале за људску душу ватрен позив. Као да је позвана на службу,_глумица, гурнувши руком врата, уђе у кућу. Наиђе ту на-<&+етобројни скуп жена, деце и стараца на коленима пред једном гробницом поред зида. Ова гробница је у ствари била једна каца од камена, са грубо извајаном лозом с лишћем и грожђем; па ипак су joj указане велике почасти: била је покривена зеленим палмама и венцима од црвених ружа. Свуд унаоколо, безбројне свеће су разбијале таму у којој је дим од арапских смола личио на боре анђелских зелова. И ликови, слични небеским привиђењима. назирали су се на зидовима. Свештеници, одевени у бело. клечали су оборене главе, пред каменом гробницом. Химне које су певали с народом, изражавале су милину страдања и мешале, у победоносној жалости, толико веселости с толико бола да је Таида, слушајући их, осећала, како теку у исти мах, у њеним окрепљеним чувствима, и животне сласти и смртни страх. Кад престаше певати, верни се дигоше да иду редом један за другим да пољубе гроб. Били су то прости људи, навикнути да раде својим рукама. Приближавали су се тромим кораком, непомична погледа, опуштених устију, са безазленим изгледом. Падали су на колена, сваки у свом реду, пред каменом гробницом и прислањали су на њу своје усне. Жене су подизале на руке малу децу и стављале им полако образ у камен. Таида, изненађена и потресена, упита једног ђакона за што они то раде тако. Не знаш ли, жено, одговори јој ђакон, да славимо данас блажени помен светог Тодора Нубијанца, који је страдао за веру у време цара Диоклецијана ? Живео је невино а умро је као мученик; зато, одевени у бело, носимо црвене руже на његов славни гроб. Чувши ове речи, Таида паде на колена и бризну у плач. Упола угашено сећање на Ахмеса понова је оживљавало у њеној души. Сјај воштаних свећа, мирис ружа, облаци од тамјана, складност верских песама, побожност душа, бацали су дражесни слад на ову успомену нејасну, пријатну и бону. Таида је мислила у својој занесености: — Био је добар и ево где је велики и леп! Како се уздигао над људима? Која је дакле та непозната ствар која вреди више него богатство и задовољство?