Delo

102 Д Е Л О Диже се полако и управи на гроб светитеља, који ју је био волео, своје љубичасте очи, у којима су се при светлости воштаница сијале сузе; по том, оборене главе, понизна, лагано, последња, својим уснама у које беху положене толике жеље, пољуби робов камен. Вратив се својој кући, нађе ту Никија, који је, са намирисаном косом и одрешеном туником, чекао на њу, читајући једну расправу о моралу. Приближи се њој раширених руку. Неваљала Таидо, рече јој веселим гласом, док си се канила да дођеш, знаш ли шта сам видео у овом рукопису, који је диктирао један од најозбиљнијих стоичара? Врлином надахнуте прописе и узвишена начела? Не! На рапавом папирусу видео сам где играју хиљаде и хиљаде малих Таида. Свака од њих имала је висину једног прста, па ипак је њихова љупкост била бескрајна и све су биле једина Таида. Било их је које су вукле по земљи огртаче пурпурне и златне; друге су, сличне белом облаку, лебделе у ваздуху под ировидним веловима. Друге опет, непомичне и божанствено наге, да би изазвале што више похотљивости, нису изражавале никакву мисао. Најзад, било је међу њима две, које су се држале за руку, две тако сличне, да је било немогуће разликовати једну од друге. Смејале су се обадве. Прва је говорила: „Ја сам љубав". Друга: „Ја сам смрт“. Говорећи тако, стезао је Таиду својим рукама, и, не видећи њен срдити поглед који је била упрла у земљу, додавао је мисли за мислима, не хајући зато што су се оне губиле: — Јест, кад сам имао пред очима ред, где је стајало написано: „Ништа не треба да те одврати од неговања своје душе“, ја сам читао: „Таидини пољупци су топлији од пламена и слађи од меда“. Ето како, твојом грешком, неваљало дете, један философ разуме данас философске књиге. Истина је да ми сви, колико нас је, налазимо само нашу сопствену мисао у туђој мисли, и да ми сви читамо по мало књиге овако као што сам ја сад читао ову... Она га није сдушала, и њена душа је била још пред Нубијанчевим гробом. Како Никија чу да уздише, пољуби је испод потиљка и рече јој: Не буди жалосна, дете моје. Човек је срећан на свету само кад заборави на свет. Зато и имамо тајне. Оди, преваримо живот: вратиће нам он то добро. Оди, волимо се! Али ra она одгурну.