Delo

Т А И Д А 103 — Да се волимо! узвикну горко. Та ти ниси волео никад никогјј, ти!.И ја те не волим! Не! Не волим те! Мрзим те. ОдлаЗб. Проклињем и презирем све срећне и све богаташе. Одлази !► одлази!... Доброте има само у несрећника! Кад сам. ✓ била дете, познавала сам једног црног роба који је умро на крст^-Био је добар; био је пун љубави и знао је добро тајни смисао живота. Ти не би био достојан да му опереш ноге. Одлази! Нећу више да те видим. Пружи се потрбушке на ћилим и проведе ноћ у јецању, решавајући се да у будуће живи, као свети Тодор, у сиротињи и простоти.. Већ сутра дан врати се опет забавама, којима је била предана. Како је знала да њена лепота, још недирнута, неће више дуго трајати, хитала је да извуче отуд сву радост и сву славу. У позоришту, где је играла с више спреме него икад, оживљавала је мисли вајара, сликара и песника. Упознајући у глумичиним облицима, ставовима, покретима, кораку, мисао божанственог склада, који влада у свету, научници и философи су стављали ову тако савршену љупкост у ред врлина и говорили су: „И Таида има форме и склада“. Незналице, сиромаси, скромни људи, плашљивци, пред које је пристајала да изиђе, благосиљали су је за то као за небесно милосрђе. Ипак, била је жалосна у сред славе и, више него икад, плашила се да не умре. Ништа није могло да је расеје и ослободи од неспокојства, чак ни њена кућа ни њени вртови, који су били чувени и о којима су већ постојале пословице у вароши. Била је наредила да се засади дрвеће, донесено с великим трошковима из Индије и Персије. Жива вода их је заливала жуборећи, а стубови у рушевинама и грубо стење, вештачки направљено од вична неимара, одбијали су се у језеру, где су се огледали кипови. На средини врта била је пећина Нимфа, названа по трима великим женским ликовима, у обојеном воску, на које се наилазило при уласку. Ове женске прилике свлачиле су своја одела да се купају. Неспокојне, окретале су главу, бојећи се да не буду опажене и изгледале су као живе. Светлост је допирала у ово склониште само кроз мале, танке а широке водопадне млазеве, који су је ублаживали и преливали у дугине боје. На зидовима су висили на све стране, као у светим пећинама, разноврсни венци од цвећа и лишћа, и слике дате за успомену, у којима је слављена Таидина лепота. Било је ту гакође образина трагичних као и комичних, превучених живим