Delo

104 Д Е Л 0 бојама, живописа који су представљали или позоришне призоре или неприродна лица или баснословне животиње. На средини подизао се на једном стубу мали Ерос од слонове кости, старинске и изврсне израде. То је био поклон од Никија. Једна коза од црног мермера стајала је у једном удубљењу и опажале су њене сјајне агатне очи. Шест јаради у алабастру гурало се око њеног вимена. Подижући своје ракљасте ноге и своју затубасту главу, она је изгледала нестрпљива, што се не вере по стењу. Под је био покривен византиским ћилимовима, јастуцима које су везли жути људи из Кине, и кожама либиских лавова. Златне кадионице пуштале су дим и мирис неприметно. Местимице, изнад великих судова од оникса, дизале су се у вис расцветане персеје. И, сасвим на дну, у засенку и руменилу, сјактали су златни клинци на љуштури једне горостасно велике индиске корњаче, која је преврнута служила као постеља глумици. Ту је сваког дана, при жубору воде* окружена мирисима и цвећем, Таида, разнежено лежећи, очекивала време вечере, разговарајући са пријагељима или премишљајући сама, било о позоришним вештинама било о пролажењу времена. Еле, тог дана, одмарала се она у пећини Нимфа после играња. Вребала је у огледалу прве знаке опадања своје лепоте и мислила је са страхом да ће доћи на послетку време белих власи и бора. Узалуд је тражила да се охрабри, говорећи у себи да је довољно, да би се повратила свежина боје лица. спалити извесне траве, изговарајући мађиске уобичајене изразе. Неки немилостиви глас јој јевикао: „Остарићеш, Таидо, остарићеш!1* И од страха ледени зној ју је обузимао. Затим, гледајући се понова у огледалу с бескрајном нежношћу, налазила је да је лепа и достојна да буде вољена. Смешећи се на саму себе, шапутала је: „Нема у Александрији ни једне једине жене која може да се бори са мном у виткости струка, пријатности покрета и велелепности руку, а руке, о огледало, прави су љубавни окови!“ Док је тако размишљала, виде једно непознато лице где стоји пред њом, мршаво, ватрених очију, запуштене браде а с ха.вином богато извезеном на себи. Испустивши огледало, она врисну преплашена. Пафнус је стојао непомичан и, видећи колико је била лепа, молио се из дубине срца овако: Учини, о-Боже, да лице ове жене, далеко од ior да ме саблазни, побуди на побожност твог слугу.