Delo

106 Д Е Л О Таида, смејући се, с изгледом неког који се буни, рече: Пријатељу, покажи ми дакле тако прекрасну љубав. Пожури се! сувише дуги говори вређају моју лепоту, не губимо ни часка. Нестрпљива сам да познам срећу коју ми предсказујеш; али, управо рећи, бојим се да је нећу знати никад и да се све то што ми обећаваш, не излије само у речима. Лакше је обећати велику срећу него је дати. Сваки има свој дар. Држим да је твој у беседништву. Ти говориш о некој непознатој љубави. После тако дугог времена, од кад постоје пољупци, било би врло чудновато да је остало још љубавних тајна. У овом погледу, љубавници су боље обавештени него и сами маги. — Таидо, не ругај се. Доносим ти незнану љубав. Пријатељу, долазиш доцкан. Ја познајем све љубави. — Љубав коју ти цоносим пуна је славе, док љубави које ти знаш, порађају само срам. Таида га погледа невеселим оком; груба бора је прелазила преко њеног малог чела: Врло си смео, странче, да вређаш своју домаћицу. Погледај ме и реци, да ли наличим на створење укаљано љагом. Не! не стидим се, и све оне жене које живе као што ја чиним, не стиде се такође, ма да су мање лепе и богате него ја. Сејала сам задовољство свуд за собом, и зато сам постала славна у целом свету. Имам више моћи него и господари света. Видела сам их пред својим ногама. Погледај ме, погледај ове ножице: хиљаде људи платили би својом крвљу срећу, да их пољубе. Нисам врло велика и не запремам много места на земљи. За оне који ме виде с врха Сераписова храма, кад пролазим улицом, изгледам као зрно пиринча; али то зрно пиринча изазва међу људима жалости, очајања и злочине, да би се Пакао могао напунити. Ниси ли луд што ми говориш о стиду, кад све око мене виче само о слави. Што је у људским очима слава, то је пред Богом бешчасно дело. О жено, ми смо се одхранили у световима тако различитим да није чудно што немамо ни исти начин говора ни исто мишљење. При свем том, небо ми је сведок да хоћу да се сложим с тобом и да је моја намера да те не оставим док не стекнемо иста осећања. Ко ће ме надахнути распаљивим беседама тако, да се ти, о жено, истопиш као восак пред мојих дахом, и да те прсти мојих жеља измоделују по свом нахођењу? Која сила ће те предати мени, о најдража међу душама, да би ти мој дух, стварајући те по други пут, даб нову лепоту, па да узвикнеш, плачући од